Дело

ШИРОКОМ АЛЕЈОМ Мирисавих липа широком алејом Пролазили ми смо ћутке и полако, Праћени месецом и његовим смејом Пакосним и лудим; и дођосмо тако. На обале мирне усамљене реке. Седели смо дуго, и сећам се живо Разговора наших, чудне приче неке Из детињства твога, и беше ти криво. Што сам се насмејо, кад ми на мах рече: Волиш ли ме много? Је ли љубав твоја Вечита и јака као што је моја ? Ил’ се мноме играш, да проведеш вече ? Ко се не би смејо, кад ти вечном жудиш, Место да ме грлиш и да страсно љубиш! М. П. Стефановић. У ЗВЕЗДАНО НЕБО... У звездано небо ја упирем очи, Док трепери бршљан и уздише горда Зимска бела ружа, на пространој ноћи, И док влажно рубље с разапетих корда, Ко авети беле, баца чудне сени По земљи и зиду. И ја тако стојим Дуго непомично, и сан кришом плени Уморне ми очи; и несвесно бројим