Дело

24 Д Е Л О И кад јади стигну, да би да угуше, Нађем покрај себе душу своје душе, Снажну и способну да у себе прими Све навоље редом, озбиљно и крепко. Без суза и молбе, ни дрско ни меко. Тражио сам тако, и лети и зими, Неуморно, дуго; али жеља пуста Остала је само — једна жеља пуста. М. П. Стефановић. О ЋУТИ, МЕСЕЧЕ... Од жежена злата ко најлепша круна Над главама нашим стајала је пуна, Усамљена луна, смејући се злобно, И пакосним гласом говорила кобно: — Вечна љубав ваша, на коју се тако, Без поштеде сваке, заклињете лако, Само је безумље пожуде и страсти, Којом гори тело жудно чулне сласти. Ја вечито блудим, видим безброј људи, И још никад нисам запазио двоје Да се вечно воле и на клетви стоје. О, ћути, месече, пакосни и луди! Напуштен од звезда ти за њима јуриш, Без љубави ти си, зато на њу хулиш. М. П. Стефановић. ВЕЧИТА ИГРА Нашто ми велико, лепо око твоје, Што би ми и лице к’о јутарња роса, Нашто ми и твоја к’о ноћ црна коса И те усне слађе него шећер што је,