Дело

ЗЕЛЕНА ПАЛИЦА 29 дете, младић, човек. Кад сам се појавио ја, овај ја, кога ја знам не могу знати. Чини ми се да сам ја увек био. Свршићу пак такође не знам кад. По посматрању људи и по оном што се са свима дешава, ја знам, да ћу умрети вероватно од 70, 80 година, знам да се сваког дана, сваког сата приближавам смрти, знам да могу умрети сваког тренутка. Али, без обзира на то, што то знам, што то видим код свију људи, ја не верујем томе, не верујем у то, да ће се моје ја моћи свршити. Али ако је тако, онда ја на овом свету нисам увек био. Зашто сам се ја појавио на овом свету? И шта треба да радим ту? Шта могу ја са својим слабим телом и кратким одређеним роком живота радити у овом бескрајном по простору и времену свету ? Најобичнији одговор на то питање, који се намеће човеку, који живи до пробуђења свога разума обичним животом, — у томе је, да он живи зато, да једе, пије, спава, весели се, затим у опште да се наслађава свим оним телесним уживањима, што их живот даје. Али човек треба да се обазре око себе и да помисли, шта га очекује, па да се увери, да циљ његова живота не може бити телесна срећа, јер такве среће нема за сгворења, одређена за борбу, за свакојаке патње, болести и неизбежну смрт. Какве среће може бити у животу, који неизбежно води слабости, старости, смрти?! И зато ни уживања, ни усавршавање својих способности, ни извршење великог дела, па чак ни учешће за опште добро — не може бити циљ живота. Све би то могло бити, кад не би било бескрајног по времену и простору света и кад не би било смрти. При таквој ограничености и краткоћи нашега живота у сред бесконачности света по времену и простору нема и не може бити никаквог смисла човечијим делима. Зашто да се човек труди за побољшање живота, кад је сва његова делатност невидљива тачка усред бесконачнога света, и кад је сам живот — само тренутак између две вечности ? И зашто се трудити за побољшање живота других људи, кад ће он умрети не видевши ни тај бољи живот, ни захвалност за оно, што је учинио за људе? А и ти, за чије добро он ради, ишчезнуће без трага. Тако да ће одговори на моја питања, ако озбиљно питам и озбиљно одговарам на њих, бити овакви: 1) На прво питање, — шта сам ја? — одговор је тај, да сам ја нешто, што је недавно почело, привремено, пролазно, не-