Дело

Л А Ж И 103 сећивачева гласа: „Сад ће почети“. Његове ноге клецале су и он се питао: „Зашто ме мрзи?“ а није разумевао да је четврт часа раније представљао Клода у очима Колетиним. Може бити да је радост глумичина што му пробада срце долазила и од пизме коју гаје често љубазнице наших пријатеља кад осете да им се не удварамо. Верност човека човеку је једно од осећања која пеку жену најдубље. „Шта сам јој ја урадио ?“ прихватао је младић, и беше неспособан да одговори на ово питање, неспособан такође да прибере своје мисли. Извесне речи које падну, неочекивано, на наш дух, збуне нас, као удар који нам се зада брутално по глави. Наступи тренутна забезекнутост, изненадан престанак и самог бола. Рене дође к себи тек на тргу Пале-Роајал, који беше закрчен од кола. Његов први покрет беше напад лудог беса против Клода. „Недостојан пријатељ!“ рече у себи, „како је могао издати моју тајну таквој девојчури? И шта је он знао од свега тога? Руменило на мом образу, нешто забуне при изговарању њеног имена... То му је довољно да упрља једну жену коју познаје једва, пред блудницом о чијем сраму прича где стигне...“ Он се сети до ситница разговора у којем је Ларшер могао уловити његов први осећај за Сузаном. Виде себе у стану Варенске улице, и коректуре по дивану, и Клодово лице које беше постало још зеленије у модрој светлости прозорских окана. Он виде смех који је згрчио ово лице, док та иронична уста избацише ове речи: „Ах! ви нисте заљубљени?“ Он виде такође сенку оклевања што беше укочила та уста кад он, Рене, беше рекао: „Дакле ви знате нешто о њој?...“ Исти талас сећања изазва му друге слике које беху у вези са оном првом. Чуо је глас Сузанин како му каже, већ приликом трећег разговора : „Ваш пријатељ Г. Ларшер сигурна сам да му нисам симпатична". Зар чак и јутрос, она не изрази то неповерење? Да, она је само имала право да не верује томе човеку. Да ју је бар оптужио само за какво ашиковање сз њим, Ренеом! Али она срамотна клеветна, она друга, да је издржава Дефорж, како је Клод смео само да је прозуби!... Оно што је чинило Ренеу ту мисао несносном не беше то сенка од сенке какве сумње у своју божанствену љубазпицу. Само, осећао је да Колета није лагала кад је тврдила да зна за ту клевету од Ларшера. Да је Ларшер могао да каже ту одвратну ствар, морао ју је чути из неких других уста. И што је Сузана наваљивала, по два пут, на њега да сазна како је Клод говорио о њој, долазило је отуда што је знала да је вређају овом одвратном клеветом. Рене виде