Дело

120 Д Е Л 0 шта имате помешано. Питала сам га. Он ми се учини тако изненађен, да, тако болно изненађен... Не, тај човек није ништа учинио против тебе Рене, кунем ти се. То је неки неспоразум... Рекла сам му да дође ујутру и да he те сигурно наћи“. „Што се ти ту мешаш?“ прихвати Рене љутито. „Јесам ли ти ја казао да бринеш моје бриге?“ — „Како ми то говориш?" рече Емилија, коју нагласак њеног брата погоди у срце и сузе јој избише у очима. — „Хајде, не плачи“, рече брат, стидећи се своје осорности; „можда ће то бити боље. Видећу Клода. Ја му то дугујем. Али затим, нећу после никад да његово име буде изговорено преда мном... Чујеш ли? никад, никад... Упркос те привидне чврстине у љутњи, песник је имао много муке да заспи те ноћи која га је раздвајала од овог виђења. Није сумњао међутим у исход. Али ма како се удубљавао у мржњу против свога старог приЈатеља, није успевао да га омрзне. И сувише је волео то чудно биће, тако привлачно, ако се не омрзне у први мах, са његове искрености у несталности, са његове оригиналне духовитости, са његових мана шта више, које су само њему шкодиле, и нарочито са извесне урођене великодушности, која се не може уништити ни победити. У тренутку да прекине за свагда са Клодом, Рене се сећао љубазности којом је познати писац дочекао његове прве покушаје... Клод тада врло сиромашан, беше учитељ у заводу Светог Андрије, кад сам Рене беше ту ђак шестог разреда. У тој часној и побожној кући, једна легенда беше везана за овог чудног професора. Ђаци су тврдили да су га срели у отвореним колима са једном женом врло лепом и обученом у ружичасто одело. Затим је Клода нестало из школе. Рене га је нашао поново као сведока кад се Фресно венчавао са Емилијом и полуславног већ. Говорили су заједно. Клод му је тражио да види његове стихове. Са каквом широкогрудошћу старијег брата тридесетогодишњи писац је читао његове прве покушаје! Како је знао одмах понашати се према свом младом колеги као према себи равном! Са каквом финоћом у суђењу он је применио на те нацрте начине велике критике, оне критике која храбри једног уметника и указује му његове погрешке, не давећи га! Па затим је дошао случај са Каваљером, поводом кога Клод се посветио’Ренеу као да он сам није био драмски писац. Песник је познавао довољно књижевни живот, а да не зна да је проста наклоност једног старијег писца према млађем ствар