Дело

142 Д Е Л О века. „Ако је он изазвао ту нову узбуну, платиће ми је...“ по мисли. Али се сети одмах опасности која је се, за тренутак, тицала више од љутње на необазривог Ларшера. Ствар је постојала : било из овог или оног разлога, Рене је открио тајну њених састанака са Дефоржом, и то га је тако заболело, да, у први мах, морао се искалити. Колико је било љубави у том лудом кораку у Опери који ју за мало није упропастио! У место да се на њега наљути, она га је волела још више. Тај глупи доказ његове страсти одмеравао је њену моћ коју је имала према младићу. Не, љубазник који воли са таквим бесом, лако се даје придобити поново. Треба само да га види, да му говори, да му објасни живим гласом своју посету у улици ди Мон-Табор. Она је тамо могла ићи просто да види какву болесну пријатељицу, која је тако исто Дефоржова пријатељица. Али кола која је оставила пред Галињани?... Хтела је да се прође мало пешке. — Али два улаза?... Толико поштених кућа излазе на две улице. — Она је и сувише добро познавала, из искуства, поверљиву crpaHv Ренеова карактера да би посумњала да се он неће дати уверити. У први мах, њега ie запрепастила једна очигледност што је крепила његову сумњу. Данас већ, он сумња свакако, брани у себи самом ствар своје љубави... Она је била на томе, кад јој јавише да су јој кола стигла. Жеља да освоји поново Ренеа држала ју је тако чврсто, она је била с друге стране тако уверена да ће њено присуство обуздати последњи отпор, да она изненадно састави један план: зашто да не покуша да нађе младића одмах? Да, зашто не, сада кад нема више чега да се боји од стране Дефоржа? У љубавним свађама, најбржа измирења су најбоља... Да ли би он имао у себи снаге да је одгурне, ако она дође к њему, у онај мали стан што је био сведок њене прве посете, и преда му се као онда, дајући му тај нови и необориви доказ своје искоености и говорећи му: „Ти си ме увредио, клеветао, мучио... Ја не могу да подносим ни твоју сумњу, ни твој бол... Ево ме...“ Чим смисли могућност тог одлучног корака, она се ухвати за њега као за сигурно средство да избегне смртном страху који ју је мучио од синоћ. Обуче се тако брзо, да се зачуди њена собарица, Селина. Није никад била лепша него у пролетњој хаљини, сивој и отвореној, којуизабра: хаљини нешто стегнутој око ногу, као што се носило те године и која је, као неке танке каније, оцртавала целу. И, не оклевајући, она добаци свом кочијашу