Дело

Л А Ж И 143 кме улице Коетлогон. Та жена, толико рачунџика, толико брижна да држи све у својој руци, беше дотерала дотле. „Само сад!...“ рече у себи, док њен купе пресецаше Париз, „ја ћу стићи брже...“ Суве мисли смотрености заузеше брзо место оним првим. „Само Рене да буде код куће?... Али ће он бити. Очекује писмо од мене, ма какав знак да сам жива“. Отприлике ово исто питање постављала је себи и одговарала истим речима, кад му је правила прву посету у марту, пре два и по месеца. Мерила је, по разлици узбуђења које је осетила, какав пут је прешла од то. доба. У то време трчала је ка стану младићеву, привучена каприсом, врло лудим, али само каприсом. Данас пак је заиста истинска љубав палила њену крв грозницом, љубав која је гладна и жедна да буде љубљена, која не види у свету ништа друго до саму себе и која 5и стала пред топ радп своје чежње, а не би задрхтала. Да, она је волела својим телом, својим духом; својим целим бићем; осећала је то по бесу нестрпљења које јој уносаше њена вожња, врло брзо ипак; по њеном •страху да се њен корак не покаже узалудан. Она познаје вратнице које су затварале уличицу, и срце јој залупа. Сад то беше један зелен и свеж кутак, благодарећи лепом дрвећу чије је лишће дрхтало иза баштенског зида, десно, под глатком светлошћу тога веселог поподнева месеца маја. Није осећала толику забуну први пут кад је упитала вратара да ли је Г. Венси код куће. И овог пута је био. Она зазвони, и, као раније, одјек звонцета одјекну јој до дна срца. Чу како се отворише једна врата, кораци су се примицали, врло лаки, врло брзи. Сећала се како је на том истом месту слушала промицање жандарма. Није то сад долазила служавка да јој отвори врата, није то био ни Рене. Она је познавала врло добро особити шум његових корака. Она предосети да ће се наћи пред сестром свога љубазника, том Емилијом, чије је осуство било олакшало циљ њене прве посете. Није имала времена да размишља о сметњи овог неочекиваног случаја. Већ је Г-ђа Фресно — то је заиста била она — ошкринула врата и показала своје лице, које увери до краја Сузану, толика је била велика сличност између сестре и брата. Емилија такође није оклевала да позна посетитељку, и, без сумње, нове муке Ренеове последњих дана заједно са оним што јој је Клод у разговору открио, повећале су њену антипатију према Г-ђи Морен до огорчења, јер она не могаде сакрити израз страсног непријатеља и одговори на питање младе жене, врло јетко: