Дело

144 Д Е Л О — „Не, госпођо, мој брат није овде...“ Затим, њено сестринско осећање ули јој изненадну лукаву мисао да спречи свако питање о тренутку кад ће се Рене вратити кући, и она додаде: „Он је отпутовао јутрос...“ Према речима вратаревим, Сузана је знала да је овај одговор проста лаж. Али да је ту лаж изненадно измислила Емилија, то, Сузана није могла помислити. Она је морала веровати и веровала је да је Г-ђа Фресно само извршивала наредбу свога брата. Она не покуша да сазна више и задовољи се рекавши једно: „Госпођо...“ где је савршена грација даме светила се једино за готопо неучтиву непредусретљивост грађанке. Та грација не спречи је да осети у себи нешто више од разочарења, један стварни бол. Није се чак питала да ли чудни пријем од стране Емилије долази или не од Ренеових исповести. Она је говорила у себи: „Он неће више да ме види!...“ И та мисао јој је цепала срце. Кад се врати на улицу, окрену се да баци један поглед на прозор оне собе у којој му се дала први пут. Онда, одлазећи. окренула се тако исто, и видела је свог младог љубазника како стоји иза завесе у пола подигнуте. Да ли ће он стати опет на то место да је види како одлази, кад му сестра рекне ко је звонио на вратима? Она очека пет минута у крају тротоара, и осети као нову несрећу кад завесе осташе спуштене. Попе се у своја кола, растрзана свим боловима жене што воли истински и што мења планове сваке секунде. После дуге борбе са собом самом, она се реши, она која није писала никад, да напише песнику ово писмо: Субота, 5 часова. Ишла сам у ваш стан, Рене, и ваша сестра ми је рекла да сте отишли на пут. Али ја знам да то није истина. Ви сте били ту, на два корака од мене, нисте ме хтели примити, у ту собу чија најмања стварчица требала би пак да вас опомене једног часа у који не можете сумњати да нисам била искрена. Због чега би вам лагала онда? Преклињем вас, видите ме, бар за један минут. Прочитајте у мојим очима оно што сте ми се клели да нећете више сумњати, да сте ви мени све, мој живот, моје Небо. Од синоћ, ја не живим више. Ваше ужасне речи ми одјекују стално у ушима. Не, нисте их ви изрекли. Где бисте ви могли узети толико горчине, готово мржње?... Ах! Како сте ме могли осудити тако не саслушавши ме, верујући у једну сумњу, због које ћете се стидети, кад вам покажем прстом сву беду? Да.