Дело

146 Д Е Л 0 слузи, погледа на послужавник где јој је стајала синоћња пошта! Рукописа песниковог није било ни на једном завоју. Целу ту тужну недељу провела је у постељи, изговарајући се главобољом; у ствари, она је покушавала да скупи своје мисли на случај да јој не поверује кад му буде објашњавала своју посету у улици ди Мон-Табор оном причом о болесној пријатељици. Али он ће поверовати у то. Није хтела да мисли да јој он не верује никако. То јој је задавало сувише бола. Њена грозница од чежње и страха, наде и стрепње, достиже врхунац, у понедељак пре подне, кад се пела уз степенице стана у улици де Дам. Ако је Рене чека, сакривен, као обично, иза врата у пола отворених, значило би да га је дирнуло њено писмо. Она би била спасена... Али не. Она виде та врата затворена. Њена рука задрхта кад увуче кључ у браву. Уђе у прву собу, која је била затворена и спуштених завеса. Седе у сенку те одаје, где јој је свака појединост говорила о срећи тако скорој, — тако далекој! То беше салон имућне грађанке, са наслоњачама и једним канабетом од плаве кадифе, које су штитили квадрати од чипке на узглављу. Неколико књига које је Рене донео показивали су у етажеру своја леђа правилна и и добро очеткана. Савестан ред уважене Г-ђе Роле тицао се чак и часовника од позлаћене бронзе, што је престављао Пенолепу, и он је био дотеран тачно. Сузана је слушала како удари шеталице испуњавају тишину те собе. Секунди су пролазили, па минути, па четврти сата, а Рене није долазио. Ова жена, навикла, од прве младосги, да увек иде до краја своје жеље, паде, под овом очитошћу, у право очајање. Стаде да плаче као дете, и истинске сузе које су падале, падале су овог пута, а да она није помислила да игра комедију. Хтеде писати, па, кад нађе хартије и прибор за писање који је њен љубазник оставио на столу у средини собе, кад отвори мастионицу и узе перо, она одгурну све те предмете понављајући у себи: „Нашто све то?“ и, да би оставила трага да је ту била, ако Рене дође после њеног одласка, она остави на том столу ону намирисану мараму којом је брисала своје горке сузе. Рече у себи: „Он воли тај мирис...,, Поред те мараме метну и своје рукавице, које јој је он закопчавао увек на крају њиховог састанка; и оде, са смрћу у срцу, пошто погледа у спаваћу собу, где је постеља почивала са својим покривачем од чипке. Како је била срећна у тој соби! Је ли могуће да је то време прошло, — и за увек?