Дело

148 Д Е Л 0 — „Ренеи, рече Емилија склапајући руке, „опрости ми, мислила сам да ће тако боље бити... Заиста, у стању у каквом сам те видела, страх ме је било за тебе од присуства те жене“. И,. налазећи v ватри своје нежности снагу да каже сву своју мисао,. она понови: „Та жена је твој зао дух. „Изгледа“, прихвати песник са свим накупљеним беснилом, „ти ме сматраш стално за дете од петнаест година... Да или не, јесам ли ја у својој кући?“ закључи он праснувши. „Ако нисам у својој кући, реци ми то, и ја ћу се иселити. Мени је превршило од тог туторства... Гледај свога сина и свога мужа, и остави ме да живим по својој глави...“ Он виде како његова сестра застаде пред њим, пребледела и као згњечена од суровости гласа којим јој је говорио. Постиде се сам што се тако разЈарио. Неправедно је искалити на сиротој Емилији бол који га је јео. Али он не беше у оном тренутку кад се сличне грешке поправљају, и место да се баци у наручје своје сестре коју је најсвирепије ударио у њено најосетљивије место, изађе из собе, залупнувши вратима ; узе свој шешир у предсобљу; и са места, где је остала, подсекнутих ногу, Емилија га чу како изађе из куће. Вредни Фресно, који је био изненађен праскањем Ренеовог гласа и чуо га такође како је изишао, уђе у собу да сазна шта се десило. Он примети своју жену, у полусенки, као мртву. И он је узе за руку говорећи јој: „Шта се догађа?...“ тако љубазно да се она стисну на његовим грудима јецајући: „Ах! мој пријатељу, ја имам само тебе у свету!...“ Плакала је, метнувши главу на раме доброг човека, који није знао, да ли да проклиње или благослови свога шурака, толико је био с једне стране пао у очајање због бола своје жене, а с друге дирнут овим покретом који ју је бацио у његово наручје. „Боже мој“, говорио је, „буди паметна. Причај ми шта је било међу вама“. — „Он нема срца, он нема срца“, био је једини одговор који је могао добити. „Ох не, ох не!...“ одговори јој он; и додаде ове дубоке речи, са разборитошћу коју истински осећаји дају и најмање оштроумним људима: „Он зна и сувише добро колико га ти волиш, па то злоупотребљава...“ Док је Фресно тешио Емилију како је најбоље умео, не истргнувши јој тајну њене распре са песником, овај последњи ко-