Дело

Л А Ж И 149 рачао је кроз улице, обузет новим наступом туге, која му је од синоћ прождирала душу. Сузана је знала да ће један глас у њему бранити је против онога што је знао, против онога што је видео. Које је могао дакле љубити и бити издан а да не чује тај глас који размишља, где нема места никаквом размишљању, који се нада где нема места никаквој нади? Свршено је с вером, и то за увек. Како би човек желео бар да може сумњати! Како се жали, исто као и за срећним временом, за данима, иначе тако свирепим, где је човек још само подозревао, али није имао ужасну, неподношљиву извесност! Вај! Рене би платио својом крвљу сенку сенке какве сумње, и у колико је мислио на појединости које су га довеле до очигледности, у толико се та очигледност удубљивала у његово срце. „Али ако је учинила једну невину посету?...“ усуди се глас љубави... „Невину? А да ли би се она крила од свог кочијаша, одлазећи тамо? Зар би изашла на друга врата, с Еелом преко лица, корачајући оним кораком и испитујући улицу оним погледом који је имала кад је одлазила са састанака са мном? Па затим појава Дефоржа готово одмах, на другом изласку!...“ И на то су долазили докази које му је дао Клод: мишљење у високим круговима, пад Моренових у то и то доба, место које је нађено мужу, понуда коју је Сузана учинила њему самом да дође до ћара, па њене доказане лажи. „Какав хоћу бољи доказ“, рече у себи, „осем да их изненадим заједно у једној постељи?“ Та мисао му оживе одвратну слику старачких пољубаца повлачених по том лепом телу, и он затвори очи од бола. Затим помисли на посету његове љубазнице у његову стану, писмо које је држао ту, у свом џепу: „И она се усуђује да ме види!... Шта има да ми каже ?... Да, отићи ћу на тај састанак, и ту ћу се осветити, грдећи је као Клод што грди Колету!... Не“, закључи, „то * би значило да се понизим до њеног стања. Права освета ће бити да не водим рачуна о њој. Нећу ићи...“ Ломио се од једне мисли на другу, и осећао се немоћан шта да изабере, толико је његов апетит да види Сузану био дубок, и искрено његово решење да не падне поново у замку њених лажи. Његов немир се тако увелича да хтеде затражити савет од Клода. Само тада се зачуди што тај верни пријатељ није питао јутрос за њега, као што је обећао. — „Хајдмо тамо. Али, тако доцкан, та посета ће бити бескорисна..." говорио је Рене, идући у варенску улицу и у дом Сент-Еверт. Било је отприлике десет и по часова кад зазвони на