Дело

Л А Ж И 151 опет речи... Али ви ћете је видети, чућете шум њене сукње... Па онда, како је превара само један фластер! Видећете кад се баците на њу, као животиња... И збогом прекори !... Све ће се избрисати — за десет минута. Али после?... Видели сте моју храброст јуче. Погледајте сад мој данашњи кукавичлук, и реците, као што пијаница каже пред пијаницом који повраћа у крају ограде: Ето тако ћу и ја у недељу!... После свега, ако се не осећате способни да се одрекнете ње, ако вам треба тај алкохол као пијаници, ако мораднете допасти болести и изложити се смрти, онда је тај кукавичлук једно решење. Ја сам га усвојио. Опијајте се том женом. Ваша љубав или ви остаће ту. Ми идемо у јавне куће кад нас блуд заголица. Сузана ће бити ваша јавна кућа, као што је Колета моја... Само, сетите се што вам кажем вечерас: то је крај свега... Талента? ја га више немам... Части? где би је метнуо кад сам опростио што сам опростио ?... Ах!“ закључи гласом који срце пара, „ви још имате времена да се спасете. Ви сте на врху степеница које воде у канал од нужника, чујте крик несрећника који је на дну и који је већ упао до рамена... А сад, збогом, ако нећете да видите Колету... Зашто вам је рекла што вам је рекла?... Нисте знали ништа, а кад човек не зна, то јс као и да не постоји... Још једном збогом; волите ме, Рене, и жалите ме“. — „Не“, говорио је у себи песник враћајући се кући. „нећу да се спустим у то блато...“ За првипут можда, од како је присуствовао, као ожалошћени сведок, болним љубавима Клодовим, разумевао је истински каквом се болести заразио његов несрећни пријатељ. Открио је код себе само осећајно чудовиште које је понижавало Колетиног љубазника: уједињење најпотпунијег презрења и најстрасније физичке чежње за једном женом коју је коначно судио и осудио. Да, после свега што је знао, чезнуо је за оним грлом које је Дефорж пипао, за оним устима које је Дефорж љубио, за оном фином лепотом коју је разврат маторог блудника могла само упрљати, а не разорити. То плаво и бело месо мутило је његову крв, ништа друго до то месо! Ето где се спустила његова племенита љубав, његово обожавање жене, коју је у почетку назвао својом Богородицом. Ако би попустио једанпут тој срамној жени, Клод би имао право, све би било свршено. Задах од бездна покварености у којем се копрцао његов пријатељ беше тако јак да му врати снагу, те он могаде рећи: „Дајем себи часну реч да нећу отићи у понедељак у улицу де Дам“, и ту реч је