Дело

152 Д Е Л 0 умео одржати. У тренутку кад га је Сузана очекивала у малом г.лавом салону, уздрхтала од чежње, дрхтао је и он, али затворен у своју собу и понављајући у себи : „Нећу ићи, нећу ићи...“ Мислио је на свог пријатеља Клода, и прихватао: „Сиромах Клод!“ осећајући пуним срцем сав јад овог роба блуда, побеђеног у борби коју је започињао сам са своје стране. Жалио је себе жалећи Колетину жртву, и то сажаљење помагало је његову храброст, као год и верске навике које су се дуго продужиле у његову животу. Престао је бавити се вером од како је престао бити невин и упао је у ону атмосферу сумње кроз коју сваки модерни уметник пролази више мање пре но што се врати поново на хришћанство, као на велики извор унутрашњег живота, као на једини принцип социјалног здравља. Али чак у тренутку сумње, душевни мишић, развијен гимнастиком детињства и младости развијао је оално своју снагу: у том отпору против најжурније физичке жеље, синовац и ученик опата Таконеа налазио је ту снагу на свом расположењу. Кад дванаест удара избише на часовнику куће у улици Коетлогон, у исти мах кад су избијали на часовнику куће у улици де Дам, рече у себи: „Сузана се вратила својој кући... Ја сам спасен". Није био спасен. Његова немоћ да строго следује Клодовом савету могло му је послужити за то као доказ. Ни тог понеденика, ни доцније, не одлучи се јасно, храбро, да остави тај град у којем је дисала ова жена, од које се ослободио, хтео да се ослободи. Да би остао у Паризу, налазио је ваздан разних разлога: „ Ја сам далеко од ње толико исто у овој соби колико бих био у Венецији или Риму, пошто нећу ићи к њој, а она неће доћи овде...“ У ствари, он је очекивао, — није знао шта. Али је осећао, да је та страст и сувише ватрена да би се угасила тако. Срешће се Сузана и он. Како? Где? Шта га се тицало. То ће се догодити. Није признавао самом себи ову кукавичку и потајну наду. Она је у њему била тако усађена да није више излазио из свог стана у улици Коетлогон, увек спреман да прими поновно писмо, да сазна за нови и последњи корак. Писмо није долазило. Никакав корак није се предузимао, и Рене се јео. По неки пут та жеља да се нађе опет очи у очи са Сузаном, жеља коју је гајио не признајући је, буктала је толико у њему да је он био приморан да седне изненадно за свој сто, па писао на адресу ове срамне жене странице необуздане љубави. Његова бесна љубомора избијала је кроз луде редове где ју је грдио и идеализовао, где је