Дело

Л А Ж И 153 мешао тепање са речима мржње. Тада би поново одјекнуло јадиковавање Клодово у његовом спомену, и он је цепао ту хартију, сведока бесмислене жалбе коју је у себи угушивао. Легао је у постељу са очајним мислима, мислећи на смрт као на једино добро које је сад желео. Устајао је са истим мислима. Дневни блесак, тако весео у том обнављању целе природе, беше му несносан и песник, који је у њему остајао жив, упркос свега, тежио је за тим часом сумрака, где се јад светлости подудара врло добро са душевним јадом, јер, у први мрак, могао је уживати у сласти од суза. То је био тако исто час кад се његова сирота сестра бојала за њега највише. Помирили су се још сутрадан по њиховој свађи: — „Ти си љут на мене, стално?“ упитала га је, са оном љупкошћу у мирењу, коју имају само истински нежне жене. — „Не“, одговорио је он, „ја нисам био никако у праву; али те преклињем, ако нећеш да ме опет видиш неправедног и злог као јуче, не говори ми никад више о ономе о чему си ми говорила...“ — „Никад више“, рекла је она, и одржала своје обећање. Међутим видела је како њен брат опада, његови образи мршаве, а нарочито нека тамна ватра гори у дну његових очију, што ју је плашило. Због тога је она седела поред њега у тај опасни час пред сумрак. Фресно је био у Луксембургу у шетњи са Констаном. Она би нашла какав изговор да остане код куће. Узимала је руку тог обожаваног брата, и то немо миловање разнежавало је несрећника, преко мере. Одговарао је на тај стискај, немо такође. То му је ублажавало муке и трајало од тренутка кад би мисао на Дефоржа ускрснула у њему, изненадно. Видео је како се Сузана подаје томе човеку. Рекао би Емилији: „Остави ме...“ Она му се покоравала у нади да ће се умирити. Кад би она отишла, он се бацао у постељу где му се Сузана предала, а љубомора му је стезала срце својим усијаним кљештима. Ах! да самртне муке! Колико је дана прошло тако ? Једва седам, али су му се учинили бескрајни, као његова патња. Гледајући календар, у јутру осмог дана, виде да се примиче крај месеца маја. Навике грађанске тачности које су увек управљале његовим животом одлучише га да оде у стан у улици де Дам, ма како се ужасавао од овог корака. Хтео је да се обрачуна са газдарицом и да јој откаже стан. Изабра поподне за ту посету, да би био потпуно сигуран да не сретне Сузану. „Као да ме она није већ забора-