Дело

172 Д Е Л 0 Лзиви, као њихови претци пре једно пола века, па су поред свег непријатног изненађења и разочарења ипак нашли за паметно, да се прво треба прибрати, па се онда одлучити. У место каквих енергичних контра-мера, Французи су у најпријатељскијем тону, који је наравно далеко био од искрености, отпочели са Немачком преговоре и објашњавања. То време преговора преставља врхунац кризе у мароканском питању. Или he се погодба закључити, или — рат. Четири пуна месеца мучних преговора са честим прекидима, који су само повећавали обострано узбуђење и све више изазивали веровање у неизбежни рат, било је потребно док се пазар није закључио. Немачка и Француска су успеле да се погоде и свет је радосно одахнуо. Мароко је уступљен Французима на „слободно располагање“, а Немци су као накнаду добили један добар део Конга. Предисторију и историју тих догађаја који су врло поучни за оцену данашње политике великих сила, објавио је ту скоро познати француски публицист Андре Тардије у књизи под насловом „Агадирска Мистерија"1. Тардије је врло објективан у излагању, ма да се готово редовно ставља на чисто француско гледиште. Иначе свуда се служио аутентичним подацима, тако да је читаоцу лако донети свој сопствени суд. Сматрајући да ће бити од интереса за Србе да се упознају поузданије са решењем једног великог међународног сукоба, изложићемо у најкраћим потезима критичну фазу у историји овог питања. У лето 1911 године, после уласка француске војске у Фец, Француска је имала две бојазни: 1. Да Немачка не тражи ревизију Алжезираског Уговора, који је био повољан по француске интересе. 2. Да Немачка не захтева територијалне користи у Мароку. Да би се то двоје избегло, француска влада ставила је до знања немачкој влади, да је готова да учини економске концесије, па је очекивала преговоре о томе. Међутим Немачка је ћутала и на те понуде није се одазивала. То је изгледало већ сумњиво. Француски посланик Жил Канбон наваљује на немачког канцелара да сврше ствар. Бетман Холвег се извлачи и вели му: Идите у Кисинген Кидерлен Вехтеру! По овлашћењу своје владе Камбон се креће у Кисинген. Предосећајући о чему ће бити говора, он је свесан да се Немачкој морају дати компензације, као што су их већ добиле 1 Andre Tardieu, Le mystere d’ Agadir (Paris 1912, p. 605, 8°. Prix7.50fr.)