Дело

14 Д Е Л О Мисли му поново скренушеу родно место. Оно је врло лепо кад је вашар, окружна трка, задушнице... нарочито кад су задушнице. Оне падају, тамо уз часне посте, крајем марта. Сунце обасја. Снегови што су падали целе зиме почну да се краве. Пред дућанима су воштане свеће, обешени свитњаци; иза њих се плаве шајкаче, копорани. Ваздух млак. Стреје капљу; по леду се образују поточићи; вода струји, жубори, као музика. Звона звоне. Носе се бардаци ракије. На гробљу које се из далека види, снег окопнио ; на сваком гробу по неко ; изгледа као да је гробље оживело, као да су мртви малочас устали из гробова, па још не знају да се нађу. У осталом, он је тако увек замишљао час васкрса мртвих, страшни суд. На улици затандрка нешто. То су се враћала празна кола за свој нови товар. Међу њима је био арап. Носио је и сад главу спуштену, очи држао затворене, вукао се, климао лево-десно. Чедомир задрхта. Та кљусина учини му се као авет која га гони, као живот који му остаје, као он сам. Окрену се од улице с тврдим решењем да је више не види никад. Поглед му се заустави наЧеленом тепиху своје собе. Једна мисао, далека као битка на Марици, опомену га радости са којом је газдарица унела тај тепих. — Глупо је упрљати тако лепу ствар — рече гласно. Диже се полако. Ноге су га једва држале. Можда је то једино добро које сам учинио у животу рече још. У предсобљу чу како газдарица ради нешто у кујни. Ухвати кваку, и изађе. — Арапе! стрвино! гаде! липсотино шинтерска! — грдио је поново рабаџија. Пуцањ одјекну. Напољу је иначе било тихо. На обали се видело парче једне шумице: врхови од јела, два три јасена, широко лишће од ораха и букет процветале зове. Горе, надносило се нешто неба, с групом осветљених облака око бледог азура. У некој касарни веџбали се војници и чула се потмула, далека и кратка команда: „К но - зи !“ ГЛАВА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА. С А Н. Да ли је то био случај ? Или заиста нека виша сила управља нашим мислима. Те исте вечери Вишња је сањала да се удаје за