Дело

О КОНКРЕТНОСТИ СТИЛА Као колективна психичка манифестација језик је заједничко срество свију људи за споразумевање и изражавање мисли у најширем значењу ове речи. У почетку је језик био састављен из речи, које су означавале конкретне предмете из најближе околине људи, оне предмете са којима су људи долазили у непосредан додир. Ти су предмети утицали импресивно на њихова чула. Али не само из најближе околине, него и удаљене предмете су означавале речи, нарочито кад су они правили јаку емоцију својом чудноватошћу, величином и узвишеношћу (сунце, небо, море). Тако су у почетку били постали називи конкретних, чулних предмета, који су непосредво на чула утицали. Доцније су се образовали називи за заједничке особине више предмета (апстрактне именице и придеви, називи душевних стања, радња, начина тих радња, бројева предмета и т. д.). Тако је реч светлост општи назив заједничке особине сунца, звезда, месеца и ватре. Или течност за заједничку особину мора, језера и река. Исто тако називи душевних стања — радост, жалост, туга, бол — и телесних — здравље, болест — јесу речи без непосредних чулних импресија. Између апстрактних и конкретних имена постоји разлика та, што конкретна имена брже и живље изазивају чулни утисак, који смо имали раније од предмета те речи ; док апстрактна имена то не могу, јер означавајући општу особину, не могу изазвати непосредно слику једног предмета. Они остају у свести само као имена општих особина. И да би се од ових општих особина створио у имагинацији предмет, који има ту особину, потребан је извесан рад и напрезање наше имагинације. А чим је потребно то напрезање маште, слика неће бити ни тако јасна, ни жива. На