Дело

76 Д Е Л 0 у српском казују обично у граматичкој форми епитета. Међутим природа француског језика више допушта овде тропски облик, него у српскомјезику („коса од абоноса“, „погледи од ватре“). Сви они епитети, који су као придеви постали од конкретних именица, имају у себи тропе („ватрен“ од ватра, „ружичаст“ од ружа, „цветан“ — од цвет). Код епитета, који показују боју, увек су слабији они који казују извесну боју као општу особину више предмета (отворено-плав, црвен), од оних који казују одређено боју неког предмета (азуран, ружичаст). Код оних првих епитета мора читалац да тражи неки предмет који има њихове особине, јер при помену речи бео, црвен мора се у машти стварати слика предмета са таквим бојама. А сама реч не значи ништа. Док код ових других епитета то није потребно. Осим тога општим именом бео или црвен није могуће обележити ону скалу нијанса тих боја, већ се стварају тропски епитети (blanc d’argent — бела као сребро, citron — жута као лимун, Dahlia -— црвена као георгина, umbra — загасита као присенак, himmelblau — плава као небо и т. д.). Из истих разлога су слабији и епитети за звук, заглушујући звук, брујећи звук, нежан звук, од тропских епитета, громовит, звонак, славујски. Такође су јачи епитети свилен-велуран, кадифаст, него мек, нежан. Разуме се да добар укус у овом конкретном сликању не претерује до фантастичног гротеска, већ има својих граница, које сам осећа, па се код њих задржава. Има епитета за које је потребно нарочито класично образовање, па да донекле имају ону снагу, коју су некад имали. То су епитети из класичне метологије: „Тартарски11, „стигиски“, „фаунски", као и тропи: „Он је Адонис“, „Она је Венера", извесно су били од ванредног ефекта за класичне народе, док је цео мкголошки свет био тако жив у њиховој машти, јер је био њихова творевина. Овакве фигуре могу данас имати донекле •ефекта на онога, који познаје добро античку митологију, иначе остају само алузија. Код Јувеналових стихова .. .At tu Nil nisi Cccropides; truncoque similiinus Hermae ; Nullo quippe alio vincis discriinine, quam quod Jlli caput marmoreum est, tua vivit imago1... 1 Juvenalis Sat. VIII v. 52—55.