Дело

ВЕЧИТИ ИДОЛ 7 меланхолији, ја сам у то доба живео врло повучено. Радио сам помало, да бих завршио последње испите на Великој Школи, ал^сам највећи део времена проводио у бесциљном размишљању. Дани су ми пролазили брзо и без икаквих догађаја, а ноћи, дуг^ ноћи без сна, проводио сам по кафанама, поред једног пцијатеља, који је такође пискарао и патио ис.то као и ја од до&зде живота. Taedium vitae, то је била наша омиљена тема. Ми смо се непрестано вајкали за нешто, уморни и апаћични, уморни и кад радимо и кад лењствујемо. Заношени многим химеричним тежњама, вукли смо се кроз живот без живота, ломили смо се и ако није било никакве борбе, трошили смо снагу, ма да немађаше потребе да савлађујемо какав отпор. Место да идемо са већином, ми смо се тетурали кроз непознате стране, падали смо, дизали смо се, увек далеко од других, увек без учешћа у општем животу. А ипак смо стално били уверени да ћемо макар кад стићи до неке тачке, где се могу задовољити све жеље! Да, пријатељи, мене данас није срамота да учиним једно признање, кога се многи плаше: ми смо били неактивне сањалице, утописте, глупи Дон-Кихоти. Пошто смо провели дан лежећи и без стварних мисли, болесни, ћутљиви као сенке, ми смо полазили у ноћ да се светимо својим празним јадима. Натапали смо грла вином, гушили смо се у диму и са пуно уображене резигнације величали смо своје помрле богове! Да, кажем вам, то су биле најсмешније кризе у моме животу. Али онда, наравно, у таквом је животу лежала последња- утеха. И ми смо читаве месеце преживели усамљени, сневајући без основа о данима спокојства и мира, када ћемо радити, радити много и слободно, да би најзад дочекали жељено признање. Тако прође јесен, прође и зима, а ми остадосмо исти, на истом месту, док се одједном, на почетку пролећа, не догоди изненада нешто, што нас врло брзо отрже од дотадашњег животарења. Не сећам се више каквим случајем, међ нас тада упаде један човек наших година, који је силом хтео да нас придобије за себе. Он је био некакав чиновник, висок, мршав, са дугачким ногама и рукама, са главом шиљатом као у хрта, коју су красили потшишани риђи бркови, танак но'с, чуљаве уши и два зелена, безизразна ока. Говорио је тихо, танким гласом и увек се трудио да изгледа што отменије, дајући своме говору и оделу видна обележја последње моде. Био је претерано^услужан према