Дело

188 Д Е Л О •бунио цео крај, и гомила људи стајаше већ пред кућом. Буена, бледа као смрт али присебна, изведе Руфа на улицу, умоли људе да јој донесу паучину, и кад јој ови за час то донеше, она свуче Руфу рукаве од капута и кошуље, и преви му рану својим белим марамама. Затим изгуби свест, и паде на зид. Кад стигоше из оближњих кућа једне таљиге, она опет дође к себи, и срчано поможе, да се Руфо на њима пренесе до куће сарафа Хајима. Tv сиђе она с кола и оде одмах до своје стрине сињоре Меркаде, која је била најбоља видарица у целом Београду, исприча јој убрзо шта се збило, и умоли је, да прими Руфа код себе и прегледа његову рану. Сињора Меркада пољуби је у чело и рече јој: — Буди спокојна, ја ћу се старати за њега, као за рођеног сина и надам се у Бога, да ће још данас пред вече, моћи доћи до тебе. Сињора Меркада имала је урођени дар за лечење. Пореклом •од породице Абрабанела, славног научника и лекара шпанских краљева, која беше из Шпаније изгнана, и чији је последњи потомак тог имена сарањен пре пет стотина година у првом јеврејском гробљу у Београду, на данашњем Обилићевом венцу, сињора Меркада била је, тако рећи, атавистички лекарски ђеније. Српски кнез и турске паше, позивали су је често у помоћ, у тешким случајевима, кад њихови лекари не знађаху лека; али •она је најрадије ишла болнима и невољнима. Буена, уздајући се у чудотворну моћ своје помајке, приђе колима где Руфо лежаше скоро обнесвешћен губигком крви, наже се над њим и рече му, оним њеним дубоким гласом, што тако силно одјекиваше у његовој души: — Руфо, сад смо везани проливеном крви, и то је завет, што ће нас везати и после гроба. И пољубивши му руку пође кући својој. •У часу кад је била ушла кроз капицик на белом зиду, и прошла покрај бокора белих ружа, што беху понова процветале, зачу се жагор с друге стране куће. Стрепећи похита Буена тамо и виде, како четири човека уносе на носилима њеног брата Аврама. И она, која се досад јуначки савладала, одједном, као ла се сломила, јаукну: „Бато!“, гласом што пара и најтврђа срца, и стропошта се крај носила, и рекав скоро нечујно: „Туркиња •се осветила“. Непомичан, ал' са још несклопљеним очима, млади мученик