Дело

Б У Е Н А 189лежаше на носилима. Кад Буена зајеца, његове очи, дотле стакласт„е, као jxa проговорише последњу реч живота. Лице се његово' ‘зарумени око јабучица, око његових усана развуче се блажен осмех, први можда у његовом веку, затим удиса дубоко, стресе се скоро неприметно и укочи. Његова намучена душа одедБ&гУ на Истину... Јуда, чим је од тије Џоје сазнао, да Аврам није у синагоги. био је изишао да га тражи. Нека неодољива сила вукла га је турском гробљу на доњем Калемегдану. Ту стаде он бесвесно крај једне мале хумке, и као муња сину му кроз главу, да је то можда гроб плода његове прве љубави, о коме му је Туркиња Зафира јавила, кад га је клела. За трен ока, виде слику целог свог живота, и чудноватом везом мисли, он стаде мислити на своју кћер Буену и на Руфа, чију је љубав загорчао. Видећи у том доживљају прст Божији, Јуда се наже над хумчицом и зарече се, да ће све исправити. И као причешћен овим заветом,. пође даље да тражи сина. Али док га је он узалуд тражио,. самас Фачи и још неколико младих људи беху га нашли мртва у једној јами јалиске ледине и однели кући на носилама. Вративши се кући својој, Јуда затече сина на мртвачком. одру, а кћер Буену у постељи, где у грозници бунца о доживљају свом код врачаре и неисказаном. нежношћу призива Руфово име... Укоп је морао бити још истог дана. Око заранака кад сеса џамије заучила турска ићиндија, једна група младих прогура се кроз силан свет што стајаше пред Јудином кућом, и уђе у авлију. То беше певачко друштво, које је први пут имало да пева при погребу. На велико изненађење свију, пред њима иђаше„ као хоровођа, Руфо, носећи превијену руку на црној марами. Био је блед, али се мушки држао и био је дирљиво леп. Пошто се родбина и знанци опростише са покојником омотаним платненим рухом, целивајући му руку и молећи га за опроштај, ако су му се у животу ма чиме замерили, гробарски часници изведоше одар у авлију и поставише на ногаре. Буена беше се придигла и стајала је иза одра, као беокрин после ноћног мраза, држећи очеву руку. Овај гледаше непомично у пожар залазећег сунца. Тако мора да је изгледао праотац Аврам на брду у земљи Морији, кад је измахнуо рукомг да закоље сина свог... Преко обичаја, нико не закука нити зајеца. И у сред та-