Дело

92 Д Е Л О где се нарочито бавила историјом светске књижевности и преводима. Између осталог превела је и Ростановог Сирана од Бержера ка. Новеле и песме Конопњицке, које су испуњавале часописе пољске, убрзо су јој стекле популарност, какву ниједан пољски песник пре ње није имао. Године 1902 Конопњицка је прославила 25-тогодишњицу свог књижевног рада. Захвални Народ Пољски поклонио јој је том приликом пољско добро Жарковјец, у коме је она живела до пред саму смрт. Умрла је 25. септембра 1910 године у Лавову, у санаторијуму професора Антонија Глузинског. Разноврстан је и обилан књижевни рад Марије Конопњицке. Она је писала новеле, драме и песме. Песме су јој овековечиле име у пољској књижевности и по њима је она највише и позната. Поезија Марије Конопњицке сва је лирска, и сам велики и величанствени епос њен, Балцер у Бразилији, није ништа друго до једна дуга лирска песма, у којој су опеване све могуће варијанте патња, које преживљују емигранти пољски у тој далекој земљи. По Конопњицкој, сви се људи деле на оне, који чине неправду и на оне којима се чини неправда (или, како она каже: na pokrzyw đzanych i na krzywđzi cieli). И песникиња стаје одлучно у одбрану оних, који пате. У једној малој песмици од осам стихова, под насловом „Одломак", Конопњицка износн шта је њен задатак: „Не долазим да вас пратим, славуји, Ни с тобом, ружо, да цветам крај пута, Којим пролазе хиљаде несрећних; Нити да се будим у сјају с тобом, сунце, Што на све равнодушно сијаш; Beli да с тобом плачем, човече!“ Марија Конопњицка, на супрот песничким традицијама Пољака, прва окреће свој поглед селу пољском и из њега добија најлепше инспирације и ствара најлепше песме своје. Конопњицка необично воли село и селзачки свет, и сваким својим стихом, она пропагира ту љубав. „О, знам добро! — вели у једној песми. — Ми не можемо скинути с неба сунце, да разагнамо ноћну таму по провалијама... Знам! Није све људима могуће, а најмање нама... нама! Али једно