Дело

212 Д Е Л О цитн Русоа значило би победити егалитаризам“. како то згоднокаже Емил Фаге. Једнакост је социолошки факат, она је у склопу друштва, у самом његовом саставу, у његовој историји. Она се манифестовала прво једнакошћу пред законом, укидањем повластица, каста и наследних положаја; једнакошћу образовања, јер сваки грађанин има право тражити од државе минимум цивилизације; затим једнакошћу политичке моћи, општим правом гласа; најзад једнакошћу економске моћи, односно тежњом колективизму и укидаЕБу личне својине. Ово напредовање егалитаризма може се тумачити тројако: антрополошки, т. ј. извесним јасним особинама преношеним наслеђем; идеолошки, т. ј. успехом философске идеје продрле у душу народних маса; и најзад социолошки, т. ј. психолошком дедукцијом и историском индукцијом, из којих излази да су друштвене форме западних цивилизација највише наклоњене идејама једнакости1. Њој је (једнакости) социологија већ признала способност да мења друштвене форме и њој приписује све социалне промене XIX века. Али да ли је она била узрок или последица, тешко је рећи. Бугле мисли да је последица и природни производ друштвених облика. Социологија, дакле, доказује да је идеја једнакости „логички резултат стварних трансформација нашег друштва", што још не значи да она треба да му командује и да је остварљива. Социологија открива само социолошке услове њеног развића, али не и њену оправданост. Сам поштени Бугле вели „може бити цео је век грешио". Једнакост се јаче шири и брже усваја од слободе, јер је, како Фаге у „Политичким расправама" разлаже, ближа човечанству; слобода је религија, схватање, идеја, а једнакост је имитовање, једна врста себичности. Да ли ће се крајња једнакост остварити, да ли ће право личне својине остати индивидуалним правом, или ће се заменити колективним, да ли ће једнакост победити слободу, или ће се развијати узајамно, помажући се, не могући схватити чак ни могућност владавине једне без друге, једно будуће време без њихове потпуне равноправности ? Јер, како веле паметни професори равнотеже и златне средине, да би се учи1 „Друштва, којл се у псто време упрошВавају кад и компликују, чије се јединице асимилирају кад и диференцнрају, концентришу кад и умножавају, воде сгалитари ;му. Другим речима, стални прогрес социалног квантитета, покретљивости и густине, хомогености и хетерогености, компликације и упрошИавања, води егалитаризму. Исторнски, тај прогрес је нађен у римској држави крајем нмперије, у модерној Р.вропн и Америци, у друштвима која су управо синтеза горњих сониолошкнх услова". Bougl«'*, ор. cit.