Дело

УЛОГА БОЛЕСТИ ПРИ КЊИЖЕВНОЈ ИНСПИРАЦИЈИ Не очекујте да ћу се говорећи о „књижевним неврастеничарима" удубити у лекарску психологију многих великих књижевника од којих бих вам могао навести као пример: Мисеа, Мопасана у Француској; Тому Кенсеја у Енглеској; Едгара Поа у Америци; д’ Анунциа у Италији; Хофмана у Немачкој; Достојевског у Русији. Не! Сваки од тих писаца је и сувише интересантан и сувише различит да бих вам могао извести њихову карактеристику само у неколико реченица. Мој посао ће бити много пријатнији. Ја хоћу само просто да вам покажем да нам и болест може створити небо — хтео сам рећи поезију — и стога ћу вам као узгред навести неколико примера. Ја ћу вам побројати и имена славна и имена оних бића која су позната само по нумери у казненим завоцима... и ја ћу бити срећан ако ви будете из тог побрајања умели сами да изведете фолософску поуку. Песник има једно карактеристично духовно својство које произлази из самог склопа или из једне нарочите мождане функције. Да би се говорило прозом господина Журдена или стиховима Расина треба ставити у покрет извесне делове мождане коре, које иначе називамо центрима говора. Речи и реченице, ритмисане или не, јесу резултат тога функционисања, као што је и мишићна снага резултат извесног грчења. За све наше органе психолошки су закони исти, они који управљају мишићем управљају и мозгом. Дакле, снага створена Једним мишићем биће у толико већа: 1-во у колико је мишић развијенији; 2-го у колико је мишић надраженији. Исто тако јачина можданих говорних центара биће сразмерна: 1-во развијености тих центара, 2-го њиховој надражености. Благодарећи тој надражености једно сасвим нормално биће, или чак и испод нормалног нивоа, може у извесним тренутцима