Дело

218 Д Е Л 0 Та нервна надраженост, која се назива инспирацијом, и коју су стари сматра ш за божанство, може да се развије код песника ове друге врсте: а) било психичким надражајима као што је бол, гнев, одушевљење; б) било вештачким надражајима као што је алкохол, хашиш, опијум, етер; в) било болестима као што су нервпе, умне, општом парализом, туберкулозом. Одушевљење је уздигло Барбија над његовом обичном умном обдареношћу и дозволило му је да се вине преко света својим бесмртним „јамбима"; и Руж де Лил има одушевљењу да захвали за своју славу, јер је осим своје Марсељезе, писао само досадне стихове да се човек заплаче. Гњев је инспирисао врло добра дела пониженима у политици, новинарству и књижевности, као што су Делклис, Пијат Верморел и нарочито Валес, чије нас стране заносе као вихор. Бол је допустио Паскалу да допре до узвишености, и тај исти бол је извајао за потомство најлепше Леопардиеве стихове. Морална утученост, меланхолија, развиле су серију спарушених цветова, привлачних самом том својом нежношћу. Читајући песме те врсте, осетимо емоцију благу и тужну, као што нам је даје увели заборављени цвет у књизи каквог љубавника. Меланхолија презрене љубави створила је Арверу славу, чији чувени сонет свакако познајете. Засићеност живота, разочараност која се код нас јавља без видљивог узрока (у ствари зато што нам је организам истрошен), ванредно су лепо оличене у несмама болним, али тако изразитим. То вам је она Верленова балада кија продире у срж: Плаче у мом срцу... Плаче без узрока У срцу које сито, Шта! никакво неверство? Tai бол је без узрока. Најтеже је кад се пати А не зна се зашто, Без љубави и мржње Моје срце толико пати.