Дело

улога болести пги књижевној инспирацили 219' Такви су вам и они пуни стихови Веререна: Снег пада беспрекидно * ttao теш-ка, дуга и јадна вуна У сред влажне, дуге и јадне долине Хладан од љубави, врео од мржње Так$в је најзад и онај величаиствени стих Малармеов, најлепши у нашем језику снагом свога изражаја физичке и интелектуалне клонулости: Катедра је тужна авај! и ја сам прочитао све књиге! Што се тиче вештачког надраживања, њега су писци употребљавали у врло великој мери. „Човек је хтео да створи рај апотеком“, рекао је Бодлер. Алкохол су употребљавали Хофман, Едгар По, Алфред де Мисе; опијум Колриџ, Тома Кенсеј; хашиш Теофил Готје, Бодлер; етер Мопасан, Жан Лорен. Сви ти отрови стварају око песника необични живот где царују илузије и халуцинације. Тако нам Мисе представља феномен самовидовитости, који се састоји у томе што човек пред собом види своју сопствену слику, и његова изражена визија постала је његова добро позната: Децембарска Ноћ. Два алкохоличарска типа јесу Едгар По и Хофман. Они су описали своја болесна стања, и самртничка лепота њихових књига произлази из те њихове нервне оболелости. Хофманове приповетке остављају зато тако дубоког утиска што их је он проживео у тим својим алкохоличарским наступима. „Чинило му се некада да је опкољен аветињама и унакаженим лицима, и то нарочито ноћу када би седео сам за својим писаћим столом. Фантастичне бајке би тада оживљавале око њега са толико стварности да га је хватао силан страх и он је тада увек одлазио да буди своју жену“, (Арвед Барин.) Госпођа де Стал, Вилијам Вилберфос, Колриџ, Бодлер, а нарочито Тома Кенсеј чије чувено дело носи назив: „Исповести једног Енглеза који је јео опијум“, употребљавали су стално уместо алкохола опијум. Помоћу тог опијума су проживљавали рајске часове које су затим плаћали скупо. На крају свога живота Тома Кенсеј је стално виђао „шумско и пољско цвеће са човечијим лицем“, и слушао је „крике жртава које је вихор проносио преко његових снова“; цео Колриџов живот је био „дуги пораз одузете воље