Дело

УЛОГА БОЛћСТИ ПРИ КРБИЖЕВНОЛ ИНСПИРАЦИЈИ 221' Толстојеву необичну величину објашњавају нам- његови напади^његова болест-сумње и његов мистицизим. Као жртва лудила сумње, он се непрестано пита зашто живи и чему служи његова егзистенција. Помоћу свога мистицизма је дошао до једног решења у Јеванђељу, које објашњава и преображава на један невербватан начин. Ако је полагао на то да буде оригиналан, тоје доиста само зато што му је немогућно да буде друкчији. Његова духовна несталност је нечувена. У присуству трију кћери доктора Берса, он прво осети наклоност према најстаријој, затим се заљуби у средњу и заврши најзад са најмлађом. У осмој години зажелео је да лети по ваздуху; он се није ни мало предомишљао, отворио је прозор... и пао је са висине од пет метара. Бог ваздуха нам га је онда сачувао. Други један велики писац, странац савременик, Габријељ д’ Анунцио, је човек који је у погледу својих сензација потпуно испао из равнотеже, и баш томе има да захвали за свој муњевити стил. То вам је чулан човек са необичном перверзношћу, један од оних људи који воле глас „контралта“ зато што је он као обрнут и зато што у тој љубави постоји врста грешног садизма коју има и Теофил Готје. Једна реч, један поглед, могу да учине да сав уздрхти. Умиљати глас војвоткиње Елене „давао му је осећање чулног миловања“, њени погледи имају „драж љубавничку“ и у извесним тренутцима „та жена је имала по неки покрет, по неки израз од кога љубавник мора да уздрхти". У својој вили „белој, мекој и тихој Франка-вили на мору\ д’ Анунцио има собу за рад „пространу, са прозорима, вратима и зидовима украшеним тешким црвеним дамастом. Са мангала се уздиже густи дим од тамњанаТ Тог љубавника и тог мистичара налазимо најбоље у оном јединственом сонету који је написао за једну Григову Еротику. „Ја хоћу љубав болну, тиху, која би била спора као лагана смрт, и бескрајну, и ја хоћу без прекида једном мучном тајном да су нам сложене душе; и да пред нашим вратима буде једно море, усамљено, и да плаче у својој дубокој тишини. Ја хоћу да нам кула буде толико висока да у ведрој ноћи изгледа да додирује поларну звезду. Ја хоћу пурпурну постељу и хоћу да лежећи нађем у тој сенци као на дну гроба: бескрајност". На жалост ти људи који су тако „заточеници својих осећања“ — као што су још били лорд Бајрон и Карлај — уједно