Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 283. — Стварне, делатне љубави ? Ето опет питања, и то таквог питањд, таквог питања! Видите: ја тако волим човечанство, да, веруј^Уе ли, неки пут маштам и сањам да оставим све, што имам, да оставим Lise, па да одем у милосрдне сестре. Ја затварам очи,, мислим' и_ сањам, и у тим тренутцима ја осећам у себи несавладљиву*шлу. Никакве ране, никакве загнојене живе ране не би ме могле уплашити. Ја бих превијала и испирала својим рођеним рукама, ја бих била болничарка код тих страдалника, ја сам готова да целивам те ране... — И то је већ много и добро, што ваш ум машта о томе, а не о чему другом. Мало, мало, па ћете тек и нехотице збиља учинити какво било добро дело. — Но да ли бих ја дуго могла издржати у таквом животу? — ватрено и као у заносу настављаше дама. — То је најглавније питање! То је најтеже, најмучније од свих мојих питања. Ја затварам очи и питам сама себе: да ли би ти дуго издржала на том путу? И ако ти болесник, чије ти ране испираш не одговори одмах са благодарношћу, него те, напротив, још стане мучити својим каприсима, не ценећи и не опажајући твоју човекољубиву службу; ако почне викати на тебе, грубо захтевати, чак и жалити се некој власти (што се често дешава код тешких болесника) — шта онда? Хоће л’ се наставити твоја љубав или неће? И гле — замислите, ја сам са ужасом и дрхтањем већ решила: ако има ма шта, што би могло расхладити моју делатну љубав према човечанству одмах онога часа, онда је то једино незахвалност. Једном речи, ја сам радница за плату, ја тражим одмах плату, то јест похвалу себи и да ми се плати љубављу за љубав. Иначе ја никога нисам кадра волети! Она беше у наступу најискренијега осуђивања, „шибања“ сама себе и, довршивши, са изазивајућом одлучношћу погледа у старца. — То је од речи до речи као што ми је причао, уосталом одавно већ, један лекар, — примети старац. — То беше човек већ у годинама и несумњиво паметан. Он је говорио тако исто отворено, искрено, као и ви, али жалећи се, тужно се жалећи; ја, вели, волим човечанство, али се чудим самоме' себи: што већма волим човечанство уопште, тим мање волим поједине људе, то јест, сваког за себе, као засебна оделита лица. У својим маштама ја сам не ретко, — вели он, — долазио до страсних помисли да служим човечанству и ја бих можда, збиља, пошао на крст за