Дело

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД КРАЈ СЕЗОНЕ. „Лазарево васкрснуће“, од Ива Војновића; „Мариша“, драма у пет чинова, од; Алојза и Виљема Мршћика; „Ујка Вања“, драма у четири чина, од Антона Чехова.. Ја се не бојим да ће ми се рећи да сам песимист, када тврдим да у нас ни данас нема позоришне уметности. Наше позориште је само с времена на време имало неколико глумаца који су, талентом, штрчали изнад осталих глумаца. То су, по правилу, били људи примитивна талента, јаког, готово елементарног темперамента и једне савршено примитивне културе. Сви су они веровали да су оригинални и сви су они били убеђени да имају творалачког духа. Они су свој репертоар сматрали као списак својих оригикалних креација. Ниједан од њих, међутим, није створио три карактера и ниједан од њих не зна да је неоспорна заслуга,. за дуг низ година, створити један оригиналан карактер. Одиграти улогу не значи још створити један карактер. Ми још нисмо имали глумца великог, дубоког и пространог талента, нисмо имали глумца који би, уз тај и такав талент, располагао једном опсежном и дубоком интелигенцијом, нисмо имали глумца који је, уз такав талент и уз такву интелигенцију, имао једну велику европску културу. Сви наши глумци од најбољег до најгорег, имају само један глумачки инстинкт, али тај инстинкт није поуздан и ретко је када уметнички. То се, наравно, најбоље види из карактера за чије су адекватно реализовање потребни талент, интелигенција, култура. И у времену, када смО имали највише глумаца од талентз, не може се говорити о позоришној уметности. Може се само, са гледишта једног локалног патриотизма, говорити о великим глумцима, о глумачким уметницима. Појединци стварају уметност. У нас то није било и није могло бити. Оно, што су наши глумци, већином, стварали, није