Дело

ИЗВОЛТЕ НА ВЕЧЕРУ 27 Имаћете времена да се и сами уверите. Колико сам ја само утрошио снаге и духа на то ? — па све узалуд. Нисам могао да решим ни најобичнији проблем, нити да докучим узрок најобичнијој ствари или промени. То је тај Сизифов камен, који људи већ хиљадама годинама гурају, па га још нису помакли ни за длаку. П.: Ипак то не значи да га неће никад помакнути. А.: Ја не знам. Свашта се може нагађати. Али ја сам од оних људи, који су слепо веровали, много жртвовали, па се онда разочарали; и сад не верујем ни оно што би се могло веровати. Све је то за мене млатење сламе или као што кажу философи: чиста спекулација, шупља метафизика. Дакле да оставимо то... П.: Па добро, да оставимо. А.: Него да радије говоримо о чем другом, о чем веселом, безбрижном или о чем тужном, трагичном, како хоћете, без икаквог улепшавања и кићења. Верујте да у искреном и истинитом причању има нешто што нема ни у најлепшем роману. Ово још мало слободна времена што ми преостаје, не дам више никоме. Хоћу да га проведем што угодније по својој вољи, без обзира на икога... Јер време јури, пролази. Сетите се само да смо јуче били деца, данас смо већ зрели људи, а сутра ћемо бити старци... П. (дирнут): Да, да, тако је... И мени самом дођу по каткад тако неке суморне мисли, нека меланхолија, кад сажаљевам. самог себе. А ја све мислим да ће то проћи, да је то само неки кратки наступ услед изморености живаца. Никако још не могу веровати, да су то заиста прави гласници старости, оне бедне господске старости која доноси разочарење, немоћ и чаму. Зар заиста нема ниједног од нас кога то не чека? А.: Но, није то све, има још нешто горе. Ја сам, видите, изгубио сав свој душевни, унутарњи живот, ја немам више енергије, немам воље, више чежње, ни амбиције, немам чак ни сажаљења. П.: Ја то не разумем. А.: И ја нисам никад разумео. — Има већ година дана и нешто више, обично одмах после сна или иначе изненада салети ме неко чудно, малодушно осећање. Чини ми се да ме нека виша, несвеснз сила, која не зна за жалост и којој не можемо умаћи, осудила на смрт, па ме сад само пустила у свет, на слободу, док не куца час извршења, док не дође на ме ред. И то ми све чешће и јасније долази. Откуд то? П.: Значи, да се бојите смрти.