Дело

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД 401 друга наука оперишу искључиво емпиричким средствима и, може се рећи, емпиричком фантазијом, оличеној у комбинацијама из области стварности и искуства заснованог на тој стварности. Погледи, засновани на тим наукама, признају само стварност у својој бруталној опипљивости и зато је за њих трансцедентна философија само метафизичка халуцинација, а поезија, у колико она није израз њихових погледа, детињска беспослица или производ фантастичних људи не само далеко од стварности, него далеко и од здравога разума. Уметничка и поетска фантазија почела је да се сматра или као болесна појава од које модернога човека треба лечити, или као савршено неозбиљна појава недостојна културнога човека који Дарвинову теорију о пореклу човека треба да има у малом прсту, као што су некада побожни људи имали у малом прсту историју великог шестодневног божјег дела. Интелигентни људи, или они који се, без икаквих разлога до из разлога своје сујете, држе за интелигентне и који нису имали смелости да признају да њихово човечанско достојанство вређа теорија, која порекло човека доводи од једне врсте мајмуна, сматрали су да ће бити некултурни и несавремени, ако и они, са своје стране, не допринесу свој део ка багателисању фантазије. Та напућена и неинтелигентна интелигенција, ако није доказивала да фантазија не постоји, стиди се фантазије, као својег ниског порекла. Они не верују у илузију и у часовима кад их уметничко дело почне освајати и кад се илузија почиње стварати, они је се, као у страху, отресају, прекоравају себе за такву слабост и налазе се у оном нелагодном положају у којем би се нашли фићфирићи, кад би их каква дама затекла без кравате. Они, наравно на премијерама, долазе у позориште са извесним предубеђењем, као људи који не долазе у позориште да уживају у уметничком делу, него као људи који су узвишени изнад свих тих комедија које њих не глогу ни за часак обманути. Они нису кадри да уживају у драмском делу, јер га они не гледају савршено наивно и не допуштају да то дело на њих утиче. Они ту уметничку наивност разоравају разметљивим снобизмом, као што је критичари опет разоравају својим предубеђењима и који дело не гледају као такво, него као објект за критиковање. Само онај који комад не гледа са потпуном свесношћу кадар је уживати у драмском делу и кадар је примити драмски утисак: свест и критичко посматрање разоравају илузију и разоравају чисти драмски утисак. Критиковање треба да дође после представе као што се прича, Дело, књ. 68. 26