Дело

168 Д Е Л 0 Томић је слушао. То је била једна од оних песама које се отежу у бескрајност, али чија простота дубоко потреса. У тим монотоним запевањима било је нечега што притиска груди, што доноси слутњу и сећања на минуле невоље. У њој се огледао цео живот мртве паланке, у којој се живи од данас до сутра, увек на исти начин, са истим жељама, истим мислима и осећањима. Она је брујала као тужно нарицање за нечим чега нема, те су је сви прихватили и певали без даха, као да би хтели исказати све оно што их понекад мучи, када, усамљени, међу четири зида, осете сву беду свога живота. Што носи перо на еро, леле, Што носи перо на еро, леле... Уморен вином, Томић је обарао главу на груди, пушио и гледао мртво преда се. Он је био без одређених мисли, али му је свака мисао, која би се тренутно јавила, појачавала неспокојство. Њему је било тешко због свега што се тада догађало, па ипак није имао снаге да се дигне и остави друштво. Он је пио и надаље, не слушајући шта му ко говори, не осећајући кад га доктор потапше по леђима својом меснатом руком. А кад би се песма утишала, он је молио да се пева још, па је празнио чашу за чашом, као да би тиме хтео одагнати и последње трагове неспокојства. Око три часа по поноћи, сви су били као без свести. Једни су певали, други трескали чашама; већина њих церекала се без узрока. Томић с муком устаде и пође посрћући. Писар га задржа и рече му нешто, али он не разумеде, него се прогура ка излазу. Кад ступи на улицу, мораде да се прислони уза зид, јер су га ноге једва држале. Напољу је била мирна, светла ноћ. На јасноме небу трепериле су блиставе звезде, а ваздух је мирисао на свеже биље. Преко пијаце виделе се разбацане кућице, осенчене китњастим гранама младих багремова. Паланка је спавала и само се из далека чуо лавеж паса, или оштро пискање локомотиве. Томић се дуго тетурао кроз пусте улице, док не стиже пред кућу. Он полако отвори капију, која зашкрипа отегнуто, па се довуче до врата и поче их откључавати. Кад отвори једно крило, он застаде на прагу, окрете се ка башти и ћуташе непомично. Пријатна хладноћа долазила је отуда и то га је разгаљивало. Стојећи усамљен, он је удисао свежи ваздух и гледао младе ста-