Дело

174 Д Е Л 0 — Веруј ми, да ја поред ње видим врло добро. И не бих желео да ми се данас-сутра приговори, да се служим туђом светлошћу, кад могу, као што видиш, да имам своју. СТАРИ ВРТ. Познавао сам један велики и леп врт. Врт је био засађен најразноврснијим дрвећем и најлепшим цвећем. Све биље у њему расло је под негом старих чувара бујно и крепко, свако по својој моћи и вољи. Једног дана напустише стари, изнемогли чувари свој стари врт, жељни одмора. Заступили су их нови, млади, силни и поуздани у свој успех. Пре него што су нови приступили великом и темељном раду, образовали су савет. После дугог и озбиљног саветовања, чуло се решење, велико, просто и јасно: Једнакост свега у свему. — На тај начин — објашњавао је јасније смисао тих речи један крепак вртар — неће се више чути јадиковање нежног јасмина на гранати ора, што је тако мали, док је ора безброј пута и јачи и већи од њега; нити ће се тужити ниска, миришљава љубичица на винову лозу, која без обзира на своју околину тежи што даље у вис. — Најниже биље, по својој природи, не може бити веће допуни говор свог друга други нови вртар. — И да нико не би био занемарен и увређен, висина свију нека буде по најнижима. Очигледна објашњења нових чувара примљена су као јасна и тачна, и одмах је донето решење, да све биље буде исте висине — висине мале, лепе љубичице. Ускоро над земљом од дебелих стабала вирили су само пањеви, од разног шибља и усева — одсечци и стрњике. Чувари су се сакупили, да се од силног умора одморе, и тада су са задовољством рекли: — Свршили смо једно од највећих дела од кад постоји овај врт. Све се находи на истој висини. Сад више неће бити бојазни, да ће и најмањи бити незадовољни. На скупу ускоро после овог, потврдили су многи чувари, да су изданци негдашњих великих стабала почели опет расти нагло у вис.