Дело

198 д £ Л О световњачка јој члана просто именују Дворски Ратни Савет и Угарска Дворска Канцеларија! И ако је сад на челу Синода стајао Вићентије Ј. Видак, нње он био ни за мрву одлучнији од Ђорђевићева Синода. Пре ренитентни епископ темишварски постао је јагњетом. Је ли му отпорну снагу сломила истрага на Сабору 1769 или га је умекшала највиша благонаклоност, јер 1774 био је он дворски кандидат, или је своје учинило и једно и друго, бич и зобница, није велика разлика. За његове управе примљена је монструозна конзисториска уредба и мал’ те није примљен од комесара предложени Канизијев катихизис. Већ је био изречен суд: „добар је, достојан је да се прими“, и само је новосадски епископ имао скрупула и подсетио на потребност стручњачког (од стране Јована Рајића) прегледа. (Значи да епископи оног времена у питању катихизиса нису се сматрали за стручњаке!). Синод је додуше поднео неке примедбе на нацрт споменуте конзисториске уредбе, али није у њима тражио да се у црквене судове уопће не постављају од дворских дикастерија именовани световници, него је само тражио, да светски асесори немају гласа при расправљању духовних предмета. Епископат, који је на Сабору 1744 био противан установљењу мешовитог Синода, а о народним туторима у највишем црквеном суду није хтео ни да чује, том приликом је у њ примио и чланове нижег клира па и световњаке експоненте државне власти, као да би то била мања повреда канона, него ако би у црквеном суду добили места световњачки заступници народа! Није се мање огрешио том приликом српски епископат ни тим, што је примио на себе, да он у име народа даје државној власти своје мишљење о нацрту нове прелекције Регуламента. Регуламенат је био уређење Привилегија, а Привилегије су дате биле народу а не епископату и о њихову тумачењу имао је да се изјасни Сабор а не Синод. Синод је то добро знао, шта више и сам је у представци царици признао, да је расправљањем неких тачака нацрта прекорачио свој круг рада. Није велика разлика за народну ствар, због чега су епископи попуштали: из страха или „у нади на тако угледно и уносно звање“, јер је резултат бивао исти. Мане Грбић имао је право кад је доказивао, да епископи нису издали народна и прквена права за дарове, које су приликом издавања друге редакције Регуламента (1777) од царице добили (златне крстове