Дело

208 Д Е Л О секвенцијом и није употребљен ефекат и спољашњи сјај на штету драме. Инструментација је пуна боје, она је карактеристична и одговара Stimmung-y појединих момената. И овде опажамо утицај Вагнеров: оркестар је самосталан а није само хармонијска подлога певачевом гласу. Поједина лица у овој опери заиста су уметнички окарактерисана. У првом чину имамо диван дует између Отела и Дездемоне са још лепшом пратњом оркестра; дует између Отела и Дездемоне у другом чину пун је мелодијске дражи; квартет Отело—Дездемона—Јаго—Емилија пун је карактеристичних израза и особите лепоте. Драмски врхунац целе опере јесте дует између Отела и Јага. Још помињемо величанствену сцену у трећем чину, када Отело оптужује Дездемону. Сцена, када је Јаго постигао свој циљ, када је Дездемона осрамоћена, представљена је с пуно драмске истине. Прва половина четвртога чина пуна је праве поезије. Дездемона пева дирљиву мелодију и моли се Богу, и ово је један од најлепших делова у целој опери. После овога наступа онај трагични моменат који нам је познат из Шекспирове драме. И овде нас Верди осваја и потреса својом музиком. Опера је од стране слушалаца одлично примљена, а четврти чин изазвао је у публици право одушевљење. Ту је било и аплауза и плакања и овација. Оваквом успеху много су допринели и сами певачи који су величанствено певали. У модерној опери опажа се већ поодавно тежња да се мелодијска садржина у својој битности измени и да се стари музички облици замене новим облицима. Стара италианска музика, пуна мелодија, није више савремена. Данас се захтева да чисто музички принцип буде замењен драмским принципом. О оваквим захтевима Верди је водио рачуна и у осамдесетим годинама свога живота, када је компоновао музику за оперу Falstaff (либрето од Бојто-а по Шекспировој драми Веселе жене Виндзорске). И у овом свом раду био је Верди срећне руке. Он је новим и оригиналним музичким мислима и обрађеном техником изненадио музички свет. У овој опери, која је давана први пут 1893 године, видимо да је модерни музичар надмашио старога италианскога музичара и да је ту знатно измењена уметничка физиономија италианског комнозитора. Од највећег је значаја сама инструментација са бираним тоновима, који не покривају глас певачев него га управо уздижу и улепшавају.