Дело

ЗА ЈУГОСЛОВЕНСКУ ФИЛОСОФИЈУ КУЛТУРЕ 219 соколом на руци, велика Мајка, богочовечна и неокаљана Србија саздатељица болну и горду славу безименим победницима. Стоје погружени пред величином увеличане земље, положених копаља што су засновала боље и веће краљевство, војници, нагог људства, један до другог као за борбу кад су се поредали, приклањају се награди и боли их човечност у њима од претешке тајне, болног разлога који се морао да збуде. Говори ли им то што прислушкују у себи због чега се морало све да деси, чему је неизбежно било клати људство бивати клан бранећи част и живот? Предубоким болом саздана је та пресуда праведницима пред старом српском културом коју Хилендар овај значи и за свете подобе гшо дели венце, или Грачаница, или Дечани, и свечано је и празнично је на посвећен и тужан преболан начин ово позорје са деобом ловора. Један погружен у својој величини стоји јунак иза другога погруженог, погнуте главе, поникнутог погледа, тела умиреног и отпуштеног, рука неоружаних и невољно сложених на прса; као стубови за ново саздање нације стоје и као светитељи грешници за почињена јуначка недела који су дошли да им се суди; поштовање им је и страх у мушким прсима и смирено чекање пресуде што је награда у мисли им је. Царство крвожедних разорено је у њиховом краљевству; нека је правда божја којима се зло како је требало завршило! За то је празник свет. И у црно је завијен јер није васкрс један само него и погреб, опело, преболно и узвишено радовање, од туге крваве свето и ужасавно, од које ће живити поколења; медаља је то целе нације погинулима неповратним и бесмртним што падоше част оправши нам и живот нам свима створивши већим и бољим. Умирена им је, враћена са дела, бојност копаља положених преда се на земљу, једног до другог као сасечена шума, пре гора копаља што је стрчала над пореданим народом запућеним у битку за правду и душевност. Они су били жудни да се окоме на снагу и сразе с њом, коју је човечно било растемељити, осветивши јој се и казнивши је за кривду и бездушност којом нам је бивство вређала вековима кад је мученик бити и бити без гордности слободе и без живота човечијег било бити раја крвожедних. Копља положена, руке савите, тело изнурено, приклоњена глава, као пред причешћем које опрашта безмерне грехове, пред олтарственом храмовном величином и свечаношћу стоје велики војници пред савешћу нације приклоњени или пред разлогом повести. Пред том великом женом,