Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 231 неко време мучила. Још пре месец дана су њега већ неколико пута, и то са разних страна, убеђивали да брат Иван воли Катарину Ивановну и, што је главно, збиља намерава да је „преотме“ од Миће. До најпоследњег времена то се чинило Аљоши чудно и немогућно, премда га је врло узнемиривало. Он је волео обадва брата, и страшио се таквог супарништва међу њима. Међу тим, сам Димитрије Фјодоровић наједаред отворено му изјави јуче да се чак радује том супарништву брата Ивана и да ће то њему, Димитрију, у многом помоћи. Но чему ће помоћи? Да се ожени са Грушењком? Али ту је ствар Аљоша сматрао за пустоловну, за вратоломну и последњу. Осим свега тога, Аљоша несумњиво вероваше све до јуче да Катарина Ивановна и сама страсно и упорно воли његовог брата Димитрија, и то баш онаквог, какав јесте, крај све чудовишности такве љубави. Но јуче у сцени са Грушењком као да му се наједаред поче указивати нешто друго. Реч „мучење", коју тек што изговори г-ђа Хохлакова, доведе га, да се скоро уздрхта, јер баш те ноћи, пробудивши се у полак пред зору, он наједаред, по свој прилици, одговарајући ономе што је у сну видео, изговори: „кидање и мучење!“ А сањао је целу ноћ јучерашњу сцену код Катарине Ивановне. А сад наједаред, отворено и упорно уверавање г-ђе Хохлакове да Катарина Ивановна воли брата му Ивана и само, нарочито, за љубав некакве игре, за љубав „кидања себе саме и мучења“, вара себе, и сама себе мучи тобожњом љубављу својом према Димитрију — због некакве бајаги благодарности, — то уверавање г-ђе Хохлакове порази Аљошу: „а можда је збиља права истина — баш у тим речима!“ — Али, у том случају, какав је положај брата Ивана? Аљоша осећаше некаквим инстинктом да би таком карактеру, као Катарина Ивановна, било потребно да господари, а господарити би она могла само над таквим, као што је Димитрије, а никако не над таквим, као што је Иван. Јер само би се Димитрије (макар и после дужег времена) могао, најзад, смирити пред њом „још на своју срећу“ (што би још само желео Аљоша), али Иван не; Иван се не би могао пред њом смирити, нити би му то смирење донело срећу. Такав је појам Аљоша некако и нехотице саставио себи о Ивану. И, ето, сва та колебања и комбинације пролетеше и севнуше у његовој памети у оном тренутку, кад је сад ступао у салон. Севну му и још једна мисао, наједаред и незадржано: