Дело

236 Д Е Л 0 — Сутра, у Москву! — искриви се наједаред све лице Катарине Ивановне, — но... но Боже мој, како је то добро! викну она гласом, који се у једном тренутку сав измени, и у тренутку угушивши своје сузе, тако да им ни трага не остаде. У њсј се збиља у тренутку изврши промена, која необично изненади Аљошу: место једне увређене девојке, која до малочас плакаше у некаквом кидању и мучењу свога осећања, — појави се наједаред жена, која потпуно влада собом и која је чак нечим необично задовољна — баш као да се збиља нечем обрадовала. — О, није у тсм срећа, што ја вас остављам, то се већ разуме да није, — чисто као да се поправи она наједаред милим салонским осмејком, — такав пријатељ, као ви, не може то ни ' помислити; ја сам, напротив, и сувише несрећна, што ћу се лишити вас (она наједаред бурно полете према Ивану Фјодоровићу и, зграбивши га за обадве руке, са врелим осећањем и.ч стиште); него ево, у чем је срећа, — срећа је то, што ћете ви сами, лично, моћи саопштити сад у Москви, мојој тетки и Агаши, сав мој положај, сву садашњу страхоту моју, потпуно искрено пред Агашом, а штедећи милу тетку, онако, како ви сами то будете знали учинити. Ви не можете себи представити како сам јуче и јутрос била несрећна, не знајући како да им напишем то страшно писмо... зато што се то у писму никако не може тачно испричати... А сад ће ми лако бити написати, јер ћете ви лично бити т.амо код њих и све ћете им објаснити. О, како ми је мило! Но мени је само због гога мило, ипак ми верујте. Али мени вас лично нико и ништа не може заменити... А ја ћу сад да отрчим, да напишем писмо, — доврши она наједаред и чак већ коракну, да изађе из собе. — А Аљоша? А мишљење Алексија Фјодоровића, које-сте • тако неизоставно хтели саслушати? — повика г-ђа Хохлакова. Заједљива и срдита нота одјекну у њеним речима. Ја то нисам заборавила, — застаде наједаред Катарина Ивановна, — и што сте тако непријатељски расположени према мени у оваквом тренутку, Катзрина Осиповна? — изговори она са горким, ватреним прекором. — Што сам рекла, то и потврђујем. Мени је потребно његово мнење, и не само то: мени треба одлука његова! Како он рекне, тако he и бити — ето у коликоЈ мери ја жудно очекујем ваше речи, Алексије Фјодооовићу... Али шта је с вама? — Ја никад нисам мислио, ја не могу то замислитн! — ускликну наједаред Аљоша тужно.