Дело

-238 Д Е Л О • са изразом лица, који Аљоша још никад у њега није видео, са изразом некакве младе искрености и јаког, неодољиво искреног осећања, — никад Катарина Ивановна није мене волела! Она је знала све време да ја њу волим, премда јој ја никад ни речи нисам говорио о мојој љубави, — знала је, али ме није волела. Пријатељ јој такођер нисам био ниједаред, ни једнога дана: тој гордој жени није било потребно моје пријатељство. Она ме је држала покрај себе због непрекидне освете. Она ми се светила за све увреде, које је непрестано и сваког тренутка подносила за све то време од Димитрија, за увреде од првог састанка њиховог. Јер јој је и сам први састанак њихов остао на срцу као увреда. Ето какво је њено срце! Ја за све то време ништа друго нисам ни радио, него сам само слушао о њеној љубави према њему. Ја сад одлазим, но знајте, Катарина Ивановна, да ви збиља волите само њега. И што је већа његова увреда, тим га ви већма волите. Ето то и јесте ваше кидање и мучење. Ви га управо волите онаквог какав јесте, волите га, макар што вас вређа. Кад би се он поправио, ви бисте га оног часа занемарили и престали бисте га волети. Но вама је он потребан, да непрестано посматрате свој подвиг верности и да му пребацујете због његове неверности. И све је то услед ваше гордости. О, ту има много потиштености и понижења, но све је то из гордости... Ја сам и сувише млад, и сувише сам вас јако волео. Ја знам да ја то не бих требао да вам говорим, да би од моје стране било достојанственије просто отићи од вас; чак ни за вас не би било тако увредљиво. Али ја ето одлазим далеко и нећу се вратити никада. То је сад занавек... Ја нећу да седим поред таког кидања и мучења... У осталом, ја већ не знам ни говорити, све сам казао... Збогом, Катарина Ивановна, ви се не можете на мене срдити, јер сам ја сто пута горе него ви кажњен: кажњен сам већ тим, што вас нигда више нећу видети. Збогом остајте! Мени не треба ваша рука. Ви сте ме и сувише свесно мучили, да бих вам у овом тренутку могао опростити. После ћу вам опростити, а сад ми ваша рука не треба. „Захвалност вам, госпођо, не тражим!"1 додаде он са искривљеним осмехом, доказавши, уосталом, сасвим неочекивано да је и он кадар читати Шилера толико, да га већ У једној ИЈнлеровој баладн тражи једна дама од свога поштоватеља да се овај спусти на по.-.орнину међу дивље зверове, да јој дохвати рукавицу, која јој беше пала међу зверове. Витез сс спусти на иозорнпцу, смело дохвати рукавицу, донссс је натраг дами, бацн је према њој са речима: „Захвалност вам, госнођо, не тражим!* Прев.