Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 239 'на изуст зна, чему пре Аљоша не би веровао. Он изађе из собе, чак и не опростивши се са домаћицом, г-ђом Хохлаковом. Аљоша пљесну рукама. — Иване, — викну он за њим, као изгубљен, — врати се, Иване! Не, не, он се сад ни зашта на свету неће вратити! ускликну он опет у тужној озарености, — но то сам ја, ја сам крив, ја сам започео! Иван је говорио пакосно, ружно. Неправично и пакосно... Он се опет мора вратити овамо — вратиће се, вратиће се... Аљоша клицаше, као у полак луд... Катарина Ивановна наједаред изађе у другу собу. — Ви ништа рђаво нисте учинили, ви сте поступали дивно, као анђео, брзо и усхићено прошапута ојађеном Аљоши г-ђа Хохлакова. — Ја ћу употребити све силе, да Иван Фјодоровић не оде. Радост сијаше на њеном лицу на највећи јед Аљошин, но Катарина Ивановна се наједаред врати. У њеним рукама беху две седмобојне банке — од по сто рубаља. — Ја имам велику молбу на вас, Алексије Фјодоровићу, поче она, окрећући се право Аљоши, на изглед спокојним и равномерним гласом, као да се овог часа збиља ништа није десило. — Пре недељу дана, — да, канда, пре недељу дана, — Димитрије Фјодоровић је учинио један пренагљен и неправичан поступак, врло ружан. Ту има једно ружно место, једна крчма. У њој се он нашао са тим официром у оставци, са тим штабским капетаном, кога је ваш тата употребљавао у некаквим својим пословима. Ражљутивши се због нечега на тога штабског капетана, Димитрије Фјодоровић зграби га за браду и, у таквом понижавајућем положају, изведе га пред свима на улицу, и по улици га је још много водио, и, кажу, да је некакав дечко, син тога штабског капетана, који се учи у овдашњој школи, још дете, видевши то, једнако трчао поред њих и на глас плакао и молио за оца и трчао свима и молио да га заштите, а сви су се смејали. Опростите, Алексије Фјодоровићу, ја не могу да се без негодовања сетим тог срамног његовог поступка, на који се може решити само Димитрије Фјодоровић у својој јарости... и у страстима својим! Ја то ни испричати нисам кадра... Просто не знам какве изразе да употребим. Ја сам се распитивала о том пониженом и дознала сам да је то врло сиромашан човек. Презиме му је Сњегирјов. Он је нешто погрешио у служби, истерали су га, ја вам то не умем испричати, а сад је он са својом породицом, са не•срећном породицом, пао у страшну сиротињу, а породица му се