Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 241 — Не верујте женским сузама, Алексије Фјодоровићу, — ја сам увек против жена у таквом случају, ја сам на страни мушких. — Мама, ви га кварите и упропашћујете, — зачу се танани гласић Лизин иза врата. — Не, то сам свему ја узрок, ја сам страшно крив! — понављаше неутешни Аљоша у мучном наступу стида због свог испада и чак покривајући рукама лице од стида. — Напротив, ви сте поступили као анђео, — ја сам готова да то хиљадама хиљада пута поновим. — Мама, откуд је он поступио као анђео? — зачу се опет глас Лизин. — Мени наједаред од некуд дође у главу, посматрајући све то, — настављаше Аљоша, као и да није чуо Лизу, — да она воли Ивана, и ето ја сам казао ту глупост... и шта ли ће сад бити! — Ама с ким, с ким не знате шта ће бити? — ускликну Lise, — мама, ви сигурно хоћете да ме убијете. Ја вас питам — ви ми не одговарате. У том тренутку утрча собарица. — Катарини Ивановној је рђаво... Они плачу... хистерија, муче се. — Шта је то? — викну Lise, већ узнемиреним гласом. — Мама, то ће код мене бити хистерија, а не код ње! — Lise, тако ти бога, не вичи, не убијај ме. Ти си још у таквим годинама, ти не смеш све знати, што велики знају; ја ћу дотрчати, па ћу ти све испричати, што ти се може саопштити. О, Боже мој! Ја трчим, трчим... Хистерија — то је добар знак, Алексије Фјодоровићу, то је изврсно, што ју је спопала хистерија. То управо тако и треба. Ја сам у таквом случају уве"к против женских, против свих тих хистерија и женских речи. Јулија, трчи па кажи да ја летим. А што је Иван Фјодоровић тако отишао, то је она сама крива. Него он неће отићи. Lise, тако ти бога не вичи! Ах да, не вичеш ти, то ја вичем, опрости својој мами, но ја сам усхићена, усхићена, усхићена! А јесте л’ опазили ви, Алексије Фјодоровићу, како је малочас младићски, младићски изишао Иван Фјодоровић — казао све то и изишао! Ја сам мислила, он је тако учен човек, академик, а он тек наједаред тако ватрено-ватрено, искрено и младићски, неискусно и младићски, и тако је све то дивно-дивно, баш као и ви! Него ја трчим, трчим. Алексије Фјодоровићу, журите се што пре Дело, књ. 69. 16