Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 245 чгоред ње у углу, између кревета и зида. Ванредно дивне и добре очи те јадне девојке погледаше на Аљошу с некаквом спокојном кротошћу. За столом, довршујући једење кајгане, седео је један господин од једно четрдесет пет година, осредњег стаса, сувоњав, слабог састава, риђаст, са риђастом ретком брадицом, веома сличном раскушљаном омуту, (то упоређење и нарочита реч „омут“ наједаред севнуше од некуд већ на први поглед у глави Аљошиној — он се после тога сетио). Очевидно, тај исти господин је и викнуо иза врата: „ко је то!“, јер друге мушке главе у соби не беше. Но кад Аљоша уђе, он као да се откиде са клупе, на којој је седео за столом и, брзо се бришући поцепаним убрусом, прилете к Аљоши. — Монах проси за манастир, погодио је коме ће доћи! гласно проговори међутим девојка, што стојаше у левом углу. Али господин, који беше притрчао Аљоши, наједаред се окрену к њој на петама и одговори јој узбуђеним гласом, који се некако прекидаше: — Не, Варвара Николајевна, није тако, нисте изволели по-годити! Дозволите да вас упитам од своје стране, — окрену се 'он опет наједаред Аљоши, — шта вас је побудило, да посетите... ове дубине земаљске? Аљоша пажљиво гледаше у њега, он сад први пут виде овога човека. Беше у њему нешто незграпно, хитлено и раздражљиво. Премда је он, очевидно, овог часа пио, али пијан није био. Лице је његово представљало некакву крајњу дрскост и, у исто време, — чудна ствар! — очигледну бојажљивост. Он је био налик на човека, који се дуго време подчињавао и много напатио, али који би наједаред скочио и зажелео да се покаже ко је. Или, још боље, на човека, који би страшно хтео да вас удари, али који се страшно боји да ћете ви њега ударити. У његовим речима и у нагласку доста оштрог и опорог гласа као да се је чуо некакав будаласт хумор, час пакостан, час бојажљив, који не може да издржи до краја тон, и који се одуларио. Он запита оно о „дубинама земаљским", чисто сав дрхтећи, избе■чивши очи и прискочивши Аљоши тако изазивачки, да овај и нехотице учини један корак натраг. Одевен беше тај господин у загасит, врло рђав, горњи капут од ћитајке, искрпљен и сав измрљан. Панталоне на њему беху необично отворене боје, такве некакве, које већ одавно нико не