Дело

Б Е 3 Д А Н 17 понор има дна. Али, мој јадни пријатељу, милиона и милиона људских тела требало је још, од тренутка кад сам приметио да he се понор скоро напунити, док се није сасвим напунио. Збиља — с болном иронијом рече пријатељ — понор није био свуда исте дубине. Крај пода мном беше најпре испуњен, а онај даље тек доцније. Пријатељ приђе, ухвати ме за руке својим успламтелим рукама и рече тужним, уздрхталим гласом: — То сам свесно издржао, али — измаче се подаље и поче доста мирним гласом, пропраћујући сваку мисао и сваку реч покретима — испод мене све изравнато. Људске лешине леже у разним положајима једна крај друге, и једна поврх друге: једне целе, друге онакажене, неке обезглављене, неке с главом без удова. Запитах се како ли изгледају тек прве жртве на несагледаном дну, и тресао сам се под утиском те мисли. Али, помисли! Људи, живи људи — повика јаче мукло — продужују истим путем. Они ништа не виде, ништа не осећају, иако се саплићу о ледене људске главе, и укочене удове, и попуњују мале, заостале неравнине. И живи... ха... ха... иду стално и лагано истом брзином преко мртвих. Иду, као да не газе по људским телима. Кад су били на средини дела испуњеног понора, који беше ближе к мени, маса у ходу, не заустављајући се ни тренутка, подиже једног живог у вис. Он се необично благодарно осмехну, окрете лагано, господствено главу на дугачком врату свуд унаоколо и поче говор. Малишан се у трен створи крај мене и рече: — Чућеш и говорника, и најпотребнији говор околине. Хтео сам да замолим малишана да ми дозволи да чујем све, јер сам био уверен, да ове људске масе не падају и не пуне понор без гласа. — Зашто да ти смрт дозволи оно — упита благо — што си тако често слушао, безброј пута ублажено, у ветру, који га разноси из палате смрти земљом на све стране. Занимао ме говор човека, кога су људи урнебесно поздрављали. Чуо сам га врло јасно: — Господо! — звучао је његов звонак глас надалеко. Пред нама су се дизале несавладљиве тешкоће, али наука је учинила своје. Моћан људски геније не зна за границе... на уснама мога пријатеља указа се пена, трзао се из све снаге и шапутао: Дело, књ. 69. 2