Дело

262 Д Е Л О рака, кад се наједаред сав окрену и посла Аљоши пољубац рукомАли и овога пута он не претрча ни пет корака, па се још последњи пут окрену, сад већ без искривљеног смеха на лицу, напротив, оно се све тресло од суза. Уплаканим, испрекиданим брзим говором и са јецањем он викну: — А шта бих ја мом малом казао, кад бих ја од вас новац, за нашу срамоту примио? — и, изговоривши то, поче бежати, овога пута већ не осврћући се. Аљоша гледаше за њим са неисказаном тугом. О, он схваташе, да тај јадник до последњег тренутка ни сам није знао да ће згужвати и бацити новац. Бегунац се ниједаред не осврте, и Аљоша је знао да се он неће осврнути. Да иде за њим и да га зове — он то не хтеде. — Да ли знађаше он зашто?... А кад се онај изгуби из вида, Аљоша подиже обе банке. Оне беху само врло изгњечене, спљуснуте и утиснуте у песак, али сасвим читаве, и чак зашушташе као нове, кад их је Аљоша развијао и гладио. Расправивши их и изгладивши, он их сави,. тури их у џеп и пође Катарини Ивановној, да је извести о успехзг њене поруке. Фјодор Достојевски.. (С руског превео Јован Максимовић)