Дело

ТАИДА (THAIS) — Анатол Франс • — НАСТАВАК — Како је нисам раније познао? — помисли у себи. Беднији него што су ови слепци, ови глувонеми, ови паралитичари, који се надају у мене, ја сам изгубио осећање за ванприродне ствари и, и покваренији и гори од лудака, који једу земљу и прилазе лешинама, ја не разликујем више вику из пакла од гласа Божјег. Постао сам тако неосетљив као новорођенче, које плаче кад га подигну са груди дојкиње, као пас који њуши траг свог господара, као биљка која се окреће сунцу. Ја сам играчка ђаволова. Сам сатана довео ме је овамо. Кад ме је подизао на овај врх, похотљивост и понос су се пели на њ са мном заједно. Величина мојих искушења мене пренеражава. Антоније је поднео слична искушења на својој гори. И ја желим да њихови мачеви пробију кроз моје тело, пред лицем анђела. Доспео сам до тога да чак нежно волим своје муке. Ну Бог ћути и његово ћутање ме изненађује. Напушта мене који сам имао једино њега: оставља ме самог у страху његова одсуства. Бежи од мене. Хоћу да трчим за њим. Овај камен ми пржи ноге. Брзо, пођимо, повратимо себи Бога. С места зграби степенице, које су стојале прислоњене уз стуб, стави на њих ноге и, прешавши преко једног степена, нађе се очи у очи са животињином главом: она се смејала чудновато. Тада му би јасно: оно што је држао за седиште свог мира и своје славе, беше само ђавоље оруђе његова немира и проклетства. Пређе журно све степене и спусти се на земљу. Ноге му беху заборавиле земљу; клецалесу; ну осећајући над собом сенку проклетог стуба, он их присили на трчање. Све је почивало. Пређе