Дело

264 д i: л и неопажен преко великог трга окруженог крчмама, гостионицама, караванским хановима и утрча у уличицу која се пела ка либиским брежуљцима. Један пас који га је гонио, лајући, зауставио се тек пред првим пустињским песком. И Пафнус оде преко предела, на којем није било другог пута сем трага дивљих животиња. Остављајући за собом колибе напуштене од ковача лажног новца, продужи целе ноћи и целог дана своје врло жалосно бежање. На послетку, изнемогао од глади, жеђи и умора, и не знајући још да ли је Бог далеко, спази неку мирну варош која се протезала десно и лево и губила се у руменилу на видику. Домови, довољно издвојени и слични један другом, личили су опет на пирамиде зарубљене на половини своје висине. То беху гробнице. Врата им беху изломљена и видело се у тами њихових унутарњих простора где светле очи хијена и курјака, који су хранили своје младунце, док су мртваци лежали на улазу, опљачкани од разбојника и изедени од животиња. Кад је прешао ову мртвачку варош, Пафнус паде изнурен пред једну гробницу која се издизала одвојено, близу извора, окружена палмама. Ова гробница је била врло украшена и како није имала више врата, видела се споља мала соба обојена, у којој су живеле змије. — Ево, уздахну, мог избраног стана, храма мог покајања и мог испаштања. Увуче се унутра, изагна ногом водоземце, паде ничице на земљу и оста на каменој плочи осамнаест сати, затим оде на извор да се напије из својих шака. Потом набра урме и неколико струкова лотуса, чија зрна поједе. Мислећи да је овај начин живота добар, строго га се држао као правила. Од јутра до мрака, није дизао главу с камена. Једног дана, пак, кад беше у том положају, чу неки глас који му је говорио : — Гледај ове слике па се поучи. Дижући главу, виде тада на собним зидовима слике које представљаху веселе и обичне призоре. То је био један врло стари рад и дивне тачности. Представљао је куваре. који су дували у ватру, те су им образи били потпуно надувени; други су чупали перје гускама или кували овче череке у лонцима. Мало даље, један ловац је носио на својим плећима дивљу козу прободену стрелама. Тамо, даље, сељаци су сејали, жели, брали. На другом месту жене су играле при звуку виола, фрула и харфа. Нека млада девојка је свирала на теорби. Лотусов цвет се сјао