Дело

Т А И Д А 265 у њеној црној коси, вешто оплетеној. Кроз њену провидну хаљину могли су се видети правилни облици њеног тела. Њена недра, њена уста су била у цвету. Њено лепо око је гледало пред собом, на лицу изложеном само с једне стране. И овај лик је био прекрасан. Кад га је добро видео, Пафнус спусти очи и одговори гласу: — Зашто си ми наредио да гледам ове слике? Без сумње представљају земаљске дане идолопоклоника чије тело почива овде под мојим ногама, у ковчегу од црна базалта. Подсећају на живот мртваца и при свим својим живим бојама, то су само сенке једне сенке. Живот једног мртваца! О таштино!... — Мртав је, али је живео, опет поче глас, а ти ћеш умрети, а ниси живео. Од тог дана Пафнус немаде више ни тренутка мира. Глас му је говорио без престанка. Свирачица на теорби посматраше га стално својим оком дугих трепавица. И она је говорила: — Види: тајанствена сам и лепа. Воли ме; сагори у мојим рукама љубав која те мори. Чему ти служи што ме се бојиш? Не можеш ми умаћи: ја сам женска лепота. Куда мислиш да ми побегнеш, безумниче? Наћи ћеш опет моју слику у сјају цвећа и пријатности палма, у лету голубова, у скакутању дивљих коза, у таласастом протицању потока, у благој месечевој светлости и, дко склопиш очи, наћи ћеш је у себи самом. Већ је хиљада година како ме је стезао на свом срцу човек који спава овде, умотан завојима, у постељи од црна камена. Хиљаду година има од како је примио последњи пољубац са мојих усана, и његов сан је још намирисан њим. Познајеш ме добро, Пафнусе. Како ме ниси познао? Ја сам један од безбројних Таидиних облика. Ти си калуђер учен и врло способан у познавању ствари. Путовао си, а на путу се учи највише. Често пута један дан, који се проведе на пољу, доноси више новости него десет година које човек пробави код куће. Дакле, морао си чути где се говори да је Таида живела некад у Аргусу под именом Јелене. У стовратној Теби је живела по други пут. Ја сам Тебина Таида! Како то ниси погодио? Док сам живела, узела сам на се велики део светских грехова и ако сам сад овде сведена на стање сенке, још сам врло кадра да примим на себе твоје грехе, драги калуђеру. Од куд долази твоје изненађење? Несумњиво је, међутим, било да ћеш свуда наићи на Таиду, ма куд ишао. Пафнус је ударао челом о камену плочу и викао од ужаса.