Дело

268 Д Е Л 0 гробница је била пунија светанего неко великоварошко раскршће. Ђаволи су се ту смејали грохотом и милиони ноћних сабласти, авети и душа покојних привидно су вршили у њој све послове живота. Кад је увече ишао на извор, шумски богови с пољским богињама играли су око њега и увлачили га у своја развратна кола. Демони се њега не бојаху више. Досађивали су му потсмесима, псовкама и ударцима. Једног дана, неки ђаво, који није био већи од руке, украде му узицу којом се опасивао. Мислио је: — Главо моја, куд си ме одвела? И реши се да ради телесно, да би прибавио мир свом духу, који му је био потребан. Под тгалмама, поред извора, расли су •банани са широким лишћем. Посече им стабљике које донесе у гробницу. Ту их здроби под једним каменом и сведе их на танка влакна, као што беше видео да то раде ужари, јер је наумио да направи узицу на место оне коју му ђаво беше украо. Ђаволи се као збунише због тога: прекинуше своју хуку и буку; и сама свирачица на теорби оста мирна на зиду испуњеном сликама, одричући се врачања. Цепајући бананове стабљике, Пафнус је храбрио себе и своју веру. — Небесном помоћу, говораше себи, укротићу тело. Што се тиче душе, она је очувала наду. Узалуд ова проклетница, узалуд ђаволи би хтели да ми улију сумњу у Божју природу. Одговорићу им устима апостола Јована: „У почетку беше Реч и Реч беше Бог“. У то верујем чврсто, и ако је то што верујем бесмислено, верујем у то још чвршће. Још боље: треба да је то бесмислено. Без тога, не бих веровао у то: то бих знао. А што се зна, не даје живот. Једина је вера која спасава. Стављао је на сунце и росу одвојена влакна, и сваког јутра старао се да их преврне, да их спречи да не труну и веселио се што је осећао да се рађа поново у њему детиња простота. Кад је испрео своју узицу, насече трске да направи од њих лесе и корпе. Гробна соба личила је на радионицу лесичара и Пафнус је у њој лако прелазио с посла на молитву. Опет за то му Бог не беше наклоњен, јер га једне ноћи пробуди неки глас који га -следи од ужаса: беше погодио да је то глас смрти. Чуо се брзи позив, лагано шапутање: — Јелена! Јелена! Оди да се купаш са мном! Оди брзо! Жена, чија су уста додиривала калуђерово ухо, одговори: Пријатељу, не могу да седигнем: један човекјелегаонаме.