Дело

Т А И Д А 269 На један мах, Пафнус примети да му је образ почивао на недрима те жене. Познаде свирачицу на теорби која, у пола слободна, подизаше своје груди. Тада стегну очајно у своја наручја ово дивно, млако и намирисано тело и изгорео од проклете жеље, викну: — Остани, остани, рају мој ! Али је она већ била на ногама, на прагу. Смејала се и месечеви зраци сребрили су њен осмех. — За које добро да останем? говорила је. Сенкина сенка је довољна љубавнику обдареном тако живом уобразиљом. У осталом, погрешио си. Шта ти треба више? Пафнус је плакао те ноћи и кад се јави зора, изусти молитву блажу од жалбе: — Исусе, мој Исусе, зашто ме напушташ? Видиш опасност у којој сам. Дођи да ме спасеш, благи Спаситељу. Како ме твој отац не воли више, помисли да имам само тебе. Између њега и мене, ништа није могуће; ја не могу да га разумем, а он не може да ме жали. Ну ти си рођен од жене и зато се уздам у тебе. Сети се да си био човек. Преклињем те, не за то што си Бог Бога, светлост светлости, истинити Бог истинитог Бога, нуза то што си живео као сиромах и немоћан на овај земљи на којој страдам, што је Сатана хтео да наведе твоје тело на искушење, што је зној смртних мука ледио твоје чело. Молим твоју љубав према човечанству, Исусе, мој брате Исусе! Кад се тако помолио, увијајући себи руке, врло јак кикот затресе зидове на гробници и глас који се беше чуо на стубовом врху, рече, подсмевајући се: — Ето молитве достојне требника јеретика Марка. Пафнус је аријанац! Пафнус је аријанац! Као громом погођен, калуђер паде онесвешћен. (Свршетак у идућој свесци) Превео с фрлнцуског Cteba Маринковић