Дело

„ГОСПОДИН“ БОЖО — СВРШЕТА К VIII Пола варошки а пола сељачки живот; патријархална сијела; немање посла, нарочито зими, ни у чаршији ни у пољу; дуге ноћи; млади дани; продирање цивилизације и моде „из свијета", особито из Србије преко учитеља и ђака, биоградских цигана и неколика политичка и војничка бјегунца, све је то допринијело, да се, једног лијепог дана, у Никшићу образова пјевачко друштво „Захумље". Капел-мајстор му је био учитељ Квековић, добар басист и вјешт виолинист; предсједник Симо Бјелопавлић, млад трговац, недовршени биоградски гимназист и, у неколико, и пјесник. Кум друштвене заставе је био најбогатији никшићски газда, Јово Вишњић; протектор: захумски велики војвода Петар Ераковић; а чланови: млади бећари, трговчићи, неколико истјераних гимназиста, по неки млађи чиновничић и — „господин" Божо Мартиновић. Друштво је пјевало, играло, чак и свирало. Пјевало је јектенија у новом, већ довршеном, манастиру на Петровој Главици; играло је по забавама, а свирало у својој друштвеној сали. Свирање им је слабо ко слушао и разабирао; играње им се свима допадало, јер су сви млади људи понајчешће играли српска кола, у којим су и Херцеговци и Црногорци веома уживали; а од пјевања им је бјежало и затискало уши и мало и велико. — Шта ј’ оно, чоче? Чија оно магарад прорикаше?... питали су се старији Црногорци, излазећи из цркве о великим годетима и у чуду се крстећи ђа лијевом ђа десном руком и чибуком уједно. — Нијесу магарад но говеда Јова Вишњића... одговарали су им оштроумнији синови земље Херцегове. Међутим, друштво је и даље и свирало и играло и пјевало.